Лежерност којом се умањује чињеница да смо привремено остали без права гласа у Парламентарној скупштини савета Европе због недовољне заступљености жена у нашој делегацији мора да забрине сваког добронамерног грађанина. Зашто? Не само зато што не примењујемо правила о родној равноправности европске институције чији смо члан већ и зато што кршимо сопствене законе.

Невена Петрушић, повереница за заштиту равноправности, јуче је упозорила да је наша скупштинска делегација, независно од новог правила ПССЕ, била дужна да има најмање две жене. Наше парламентарце на то обавезује и Закон о равноправности полова који су сами изгласали 2009. године.

У том пропису изричито је одређено да делегацију која представља државу Србију мора обавезно да чини „најмање 30 одсто лица мање заступљеног пола”.

Опасно је када се скупштина претвори у „гласачку машину” која само лиферује проевропске законе којих се сама не придржава. Али као што изгледа да наши посланици немају времена да читају законе, тако и чланови наше делегације нису у току са променама у ПССЕ.

Нема сумње да неко није радио свој посао како треба, а за који га плаћају порески обвезници. Не може бити оправдање ни то што су наши посланици због штедње пропустили да отпутују у новембру у Стразбур. Елементарно је да уколико не присуствујете неком форуму чији сте члан да се информишете шта је на њему усвојено. Могао је неко да окрене телефоном Парламентарну скупштину или да отвори интернет страницу ове институције. Зато изговор како је писмо председника ПССЕ у којем нас подсећају да у делегацији мора бити једна жена стигло тек 10. јануара када је редовно јесење заседање Народне скупштине било завршено, само је доказ да је неко дуже од једног месеца пропустио да се обавести о раду Савета Европе који нам је онолико важан и значајан.

Непријатну ситуацију, у којој се српска делегација у ПССЕ нашла у друштву Сан Марина и Црне Горе, само делимично олакшава чињеница што одлука о суспензији права гласа важи тек од априла. Нема сумње да ће наша скупштина до тада кориговати састав парламентарне делегације.

Али шта би било да је у среду увече прошао амандман који тражи да суспензија ступи одмах на снагу. Или да су на самом почетку заседања ПССЕ нашој делегацији ускратили акредитације због овог процедуралног пропуста. Каква би то тек брука била да нисмо учествовали у расправи и у усвајању резолуције Дика Мартија.

Срећом, могућа штета је избегнута. Али да нам се иста прича не би поновила, ово упозорење треба схватити драматично озбиљно. Иначе ће се нама о главу обити покушај да се проблем реши тврдњом да су медији надували случај. Та тврдња ће нас само подсетити на одговор новинарима министра полиције Драгана Јочића. Када су га 2004. године питали да ли је тачно да је као клинац обио трафику, он је одговорио: „Хиландар гори, а ви ме питате о трафици”.