Загрљај у рингу

Љубав и посао не иду заједно, али су проверену пословицу оспорили, и то на високом нивоу, баш они који је помно примењују – Американци и Кинези. Међусобно махом посвећени привредним и финансијским аранжманима, управо су нашли за потребно да везу појачају симболиком – Дана заљубљених.

Баш на тај дан, у уторак, 14. фебруара, шеф Беле куће Барак Обама је угостио Си Ђинпинга, потпредседника Кине и фаворита за преузимање највиших положаја у њој. До договорног одређивања „голицљивог” датума састанка није се дошло случајно.

Шефица Стејт департмента Хилари Клинтон је, извештава „Форин полиси”,  свечано изјавила да сусрети с придошлицом на „Валентајн деј”– потврђују да Вашингтон „високо вреднује” остварене блиске односе с Пекингом. Комплименте те врсте Кина Америци шаље редовније, па није искључено да су, зарад уравнотежења, Сијеви разговори у Белој кући и били пажљиво програмирани да почну у дану пригодног „гугутања” домаћина.

Не памти се нешто слично. На Дан заљубљених, и под његовим зрачењем,  многи су појединачно стали на „луди камен”, али се ваљда никада није догодило да празник интимности послужи као еликсир за поправљање расположења великих сила, поготову не оних које се, као сада Америка и Кина, испостављају као главни ривали за примат у обликовању догледне  будућности света.

Неусиљености разговора Обаме са Сијем допринеле су и друге подешености. Обојица су се представили као „умерени саговорници који умеју и да чују шта други каже”. Заједничко им је и обожавање кошарке (Си је у Лос Анђелесу гледао утакмицу „Лејкерса”) а зближава их донекле и Харвард, на коме је Обама дипломирао право, а где сада студира Сијева кћерка…

Све те повољности требало је да помогну се отклони или бар ублажи „мањак узајамног поверења”, који би додатно могао да уздрма свет. Подозрења опстају и око приступа ратиштима, залеђеним конфликтима или потенцијално великим бојиштима. Као што су Сирија, Иран, Либија, Ирак, Корејско полуострво, Косово, Судан…

Још су веће разлике у заузимању позиција према економским тумбањима. Полемике су стигле и до сугестија да „друга страна” треба да промени и менталитет и систем. Зарад трговинског уравнотежења, уз остало, Вашингтон тражи да Кинези почну више да троше, олакшају увоз и да се демократизују, а Пекинга узвраћа да Американци треба да постану штедљивији, да мање шпекулишу на берзама и да обуздају утицај финансијера на политичаре. Упоредо расту тензије око расподеле моћи на Пацифику.

Нема наговештаја да ишта од тога може да се брзо усагласи. Засад Кинези и Американци делују најусклађеније према Европи. Она тражи финансијску потпору, а претежно јој шаљу препоруке да већу спољну подршку „треба да заслужи” одрицањем од низа  лагодности „државе благостања”.

Док се два политичка система битно разликују – демократски у САД, владавина КП у Кини – економије су им испреплетане (Кина поседује рекордне обвезнице дуга Америке и рекордни суфицит у трговини с њом) толико да се пореде са „сијамским близанцима”. Амерички дипломатски ветеран Николас Плат сматра да, стога, ниједна од те две силе не сме да предузме акцију против друге, јер би наудила и себи.

Оне су, прецизирао је „Интернешенел хералд трибјуну”, у „клинчу, што је најсигурнија позиција за боксере у рингу”. Хоће рећи: припојене су једна уз другу, чврсто загрљене, тако да не могу да ослободе руке за ударце.

Ако су већ тако загрљене, нека шапну нешто лепо једна другој на уво – произлази из написа британског историчара Тимотија Гартон Еша у „Гардијану”. Морају да почну искрене разговоре, сугерише, о дометима својих улога и односа којима, више или мање, преобликују свет.

Искреност може да буде и неугодна. Сенатор Џон Мекејн поручује да ће „арапско пролеће (преврат) стићи и у Кину”, а  кинески истраживач Ванг Јушенг у „Чајна дејлију” позива Америку да „напусти хегемонистичку стратегију”.

Сусрети Обаме и Џозефа Бајдена са Сијом били су, у таквом вртлогу, и својеврстан деликатни тест државничке вештине. И домаћини и гост су у предизборној години, па су пред националним бирачким телом, широком или кадровичком, морали да покажу да на кључном спољном плану умеју да одмере пожељне дозе и партнерства и ривалства. Да не буду ни превише попустљиви ни превише одбојни, а да се искажу и као самосвојни и као актери који уважавају све већу међузависност света.

Посета Сија, колико се може сазнати, протекла је у таквом балансирању. Али, да би очврснуо „загрљај у рингу”, овога пута је у помоћ призвана симболика Дана заљубљених, упркос правилу да посао и љубав не иду заједно.