Жаоке преко океана

Да је Мит Ромни којим случајем српски политичар –и да нама говори исто што и његовим Американцима- –овде би га подржала само мањина, евроскептичних, партија. Јер, и тај републикански такмац у трци ка Белој кући радо оптужује власт (тамошњу) да сународницима намеће европски модел на уштрб националног интегритета и идентитета…

По њему, демократа – шеф државе, Барак Обама форсира „европске кошмаре“,а потискује „амерички сан“. Не помињући чињеницу да је Европа увезла финансијску кризу из Америке, он и страначке му колеге пребацују председнику да оданде увози низ „непожељности“ у виду „социјалидемократског модела супротног домаћем укусу, социјалне преосетљивости којаштети предузетништву, превелике улоге државе на тржишту, мањка религиозности, вишка пацифизма, колебљивости у одговору на спољне претње“…

Док дотичног читамо и слушамо –могло би да нам се учини да се подиже нова верзија Берлинског зида. Овога пута –унутар атлантског савезништва које је кључно допринело рушењу тог симбола дуготрајне идеолошке и војне поделе на два блока и омогућило ширење демократије.

Такав закључак би, наравно, био претеран. Ромнијеве жаоке, уосталом, подупиру курсеве европске деснице –на власти у већини земаља Старог континента –која се све више одриче „државе благостања“ као „претераног левичарског трошкарења“, а чије тековине покушавају да одбране покрети „огорчених“.

Парадоксално је зазвучало кад је као „европеисту“ критиковао Обаму који је претходно, из истог табора,оптужен да је „први амерички председник коме Европа није приоритет“. Али, рекао бих, да није реч о парадоксу, већ о појачавању резервисаности према прекоокеанском курсу.

Уочљиво је, већ подуже, да Америка тежиште својих стратешких активности –изван хроничне усредсређености на бурни и петролејски богат „проширени Блиски исток“ – премешта с Атлантика на Пацифик. Да је више ангажована у преуређивању партнерско-ривалских односа с брзорастућом Кином,него у усавршавању традиционалних веза са Европом, коју Вашингтон види као „силу чији значај опада на глобалној сцени“.

Америка Европу и даље цени као главног, мада недовољно поузданог, савезника, док Кину сагледава као главног конкурента у надметању за ширење утицаја. А конкурентни спољни изазов је Вашингтону увек најважнији.

Из Беле куће се Европљанима упорно спочитава и да недовољно улажу у војску, да су колебљиви у оружаним интервенцијама НАТО-а, иако „добар део свог економског развоја дугују смањеним одбрамбеним трошковима под америчким кишобраном“. Сагласности нема ни око процена степена опасности од тероризма, метода за ширење демократије, еколошких потреба, енергетске „зависности“ од Русије, па ни око начина за ублажавање финансијске кризе.

Управо је избио још један жучни спор. Европљани су наставак снижавања њихових кредитних рејтинга оценили као политичку пристраност америчке агенције јер је „поштедела Британију и САД,иако су те две земље задуженије“. Ранг је спуштен и Француској, па „Монд“ коментарише да је Никола Саркози доживео „црни петак“ усред изборне кампање и док га још бије глас да је „проамерички настројен“ председник.

Занимљиво је да су Американци и Кинези, које због економске испреплетености називају „сијамским близнацима“, слично реаговали на европске финансијске перипетије. Обострано су изражене и забринутост и лепе жеље за опоравак и –уздржаност у давању материјалне потпоре. Вашингтон је поручио да Европа има довољно новца да реши своје проблеме, а Пекинг –да „држава благостања“ јесте, по много чему, „добра за свако друштво, али да је превазиђено њено радно законодавство јер подстиче лењост и немар,а не марљивост“.

Занемарује се, међутим, кључна чињеница да је у Европи, бар у њеном језгру, квалитет живота бољи него код већине њених критичара –показала су истраживања. Знамо да је европски друштвени модел најбољи, недостижан за многе земље,констатује и глобалиста Моисес Наим у мадридском „Паису“. Треба га сачувати, сугерише, пошто би у супротном – свет остао без узорног социјалног склада којије још једина, макар и релативна, противтежа растућим неуравнотеженостима.

Европљанима смета, свакако, што су уврштени међу кључне спољне теме у америчкој изборној кампањи. Знају да таквом статусу, по правилу, следују повећане невоље.

Стога ће уложити напор да извуку из „сендвича“ –између слона и магарца, симбола републиканаца и демократа. Навијаће, при том, за оног тамошњег кандидата који бираче осваја поруком да Америци не приличи да оправдања за домаћа застрањивања тражи по иностранству.