Западњачке грешке у арапским побунама

Насиље у Сирији, изазвано протестима против режима председника Башара ал Асада, ове седмице ушло је у петнаести месец, а број жртава неумитно расте, тако да се процењује да је крвави биланс премашио број од 12.000 убијених. За разлику од „успешно изведених” побуна у Тунису, Египту и Либији, лидери западних земаља се поприлично мрште на помен Сирије, будући да Русија и Кина отворено штите Асада од неког новог „либијског сценарија” за свргавање лидера.

Међутим, западном свету (Европа и Америка) не само што смета хладноратовски рецепт за решавање побуне у Сирији већ му нису по вољи ни догађаји у постреволуционарном Тунису, Каиру и Триполију. Када се повукао талас „арапског пролећа” са обала северне Африке, односећи са собом дугогодишње аутократе, семе демократије није у афричком песку одмах изнедрило раскошне цветове људских права и политичких слобода. Бар не онакве какве су очекивали „баштовани” са Запада.

Због тога се широм света на многобројним конференцијама о глобалној безбедности као својеврсна мантра чује кукњава западних аналитичара и политичара како су се после деценија репресије грађани Туниса, Египта и Либије на изборима бацили у загрљај исламистима, уместо прозападним секуларистима. Тако се већ унапред осуђује арапски свет да је прокоцкао прву шансу од распада Османског царства да успостави демократију.

Међутим, Запад никако да се запита за своје грешке у проценама и поступцима у арапским побунама. Најпре, савремена демократија није само одржавање избора, већ много тога лежи у успостављању институција које ће гарантовати једнака права свима без обзира нато ко је на власти, независном судству, слободној штампи, људским правима, владавини права, слободи вероисповести, али и слободи да се не исповеда вера. Све то се не постиже за годину дана.

Свет, али и сами Британци, често заборавља да је од Магна карте 1215. године до Акта о представљању народа 1928, којим је коначно између жена и мушкараца изједначена старосна граница за добијање бирачког права, прошло чак 713. година. Дакле, Британцима је требало више од седам векова да изграде своје институције на демократским принципима, па зашто се онда очекује од народа земаља северне Африке и Блиског истока да то постигну за годину дана. Деценијама је западни свет имао стрпљења да слуша или невешта уверавања арапских диктатора или претње верских фанатика, а сада испада да нема времена за многе друге гласове које су се први пут јасно чули на каирском тргу Тахрир.

Следећа погрешна процена јесте то да су арапске побуне извели млади модерни секуларисти, који су се окупили скоро искључиво захваљујући друштвеним мрежама. Истина је да су ти млади образовани људи заиста били иницијална каписла, али вара се свако ко мисли да су стотине хиљада људи на Тахриру били само секуларни факултетски образовани људи. Да им нису пришли синдикати, који окупљају најразличитије слојеве египатског друштва, а потом и исламисти, египатска побуна би се вероватно завршила исто као што је окончан покушај руске разједињене опозиције да на уличним протестима мотивише грађане да на изборима гласају за њу.

Велика заблуда је и то да, на пример, исламисти у Египту говоре једним гласом и да ће њихова власт сигурно бити у потпуности супротна западњачкој визији демократије. Познаваоци прилика у Египту добро знају да је разједињеност међу исламистима и те како велика и да је засад тешко исцртати политичку мапу Египта у наредном периоду.

Међутим, не само што Запад има велика очекивања да се за кратко време може нешто променити, већ је и његов допринос истинским променама на тим просторима изузетно противречан. Угледни колумниста „Њујорк тајмса” Томас Фридман недавно је истакао једну од огромних нелогичности које се тичу америчког финансијског доприноса променама у арапском свету. У овој години из буџета САД биће издвојене вртоглаве 1,3 милијарде долара за египатску војску, и то за куповину тенкова и авиона ловаца. С друге стране, за образовање, на пример, младих људи из Либана (у који се ових дана прелива насиље из Сирије) из америчког буџета издваја се безмало сто пута мање. Наиме, из касе САД издваја се 13,5 милиона долара за стипендије које ће омогућити да 117 младих Либанаца похађају локални, али по америчким узусима, устројен колеџ чији циљ је да међу својим студентима промовише толеранцију, друштвену и полну једнакост, као и критичко мишљење.

И заиста је на месту то што се Фридман пита како би било да Американци „престану да буду глупи” и како би било да „престану да шаљу авионе и тенкове у земљу у којој свака друга жена и сваки четврти мушкарац не знају да читају”. Нема сумње да би Американци више приближили западњачки стил демократије Египћанима када би 1,3 милијарде долара дали за стипендије 11.700 студената уместо за најновију артиљерију и авијацију.