Са авганистанског ратишта већ неко време нема вести о офанзивама, савезничким или талибанским. Бурније је на политичком фронту, у Кабулу, одакле је све више информација о маневрима за заузимање позиција – кад рат престане.

„Операција стабилна слобода” („Enduring Freedom”), како је названа америчка инвазија на Авганистан 7. октобра 2001, образложена као одговор на напад који је мање од месец дана пре тога, 11. септембра извршила Ал Kаида спектакуларним терористичким диверзијама у Њујорку и Вашингтону, постала је већ најдужи рат у америчкој историји, дужи од Вијетнамског.

Иако није више само амерички – формално посебну операцију води ИСАФ (Међународне безбедносне снаге за стабилизацију, којима командује НАТО и где су војници 42 земље) – рат у Авганистану све више наговештава да ће се завршити баш као онај у Југоисточној Азији. Америчким повлачењем коме ће претходити нека врста мировног споразума две стране у грађанском рату.

У поређењу са Вијетнамом (500.000 војника, 60.000 погинулих), америчка војна у „гробници империја” ни издалека није тако свеобухватна, нити брутална. Првобитне инвазионе снаге од око 30.000 војника нарасле су у међувремену у експедицију од 100.000 америчких војника, које, са још око 60.000 савезничких, настоје да сломе отпор не више од 10.000 талибана, од којих су само око 3.000 „ратници са пуним радним временом”. Остали се оружја прихватају као „надничари”, за десетак долара дневно.

Овај рат је дакле по дефиницији „асиметричан”, а одговор зашто велика сила не може да порази невелику герилу је сложен, јер подразумева да навелико треба објаснити не само природу авганистанског друштва као разнолике скупине етничких група и племена којима је заједнички само географски простор, него и улоге многих актера изван Авганистана...

И број жртава је асиметричан: досад је погинуло око 1.300 америчких војника и преко 300 савезничких, уз око 30.000 убијених Авганистанаца, махом цивила.

За разлику од рата у Ираку, коме се одувек супротстављао, председник Обама је авганистански рат „усвојио”. Али је и објавио да ће повлачење почети у јулу 2011, да би се завршило три године касније.

Врховни командант додуше увек има на располагању опцију да ову одлуку „прилагоди” неким новим околностима. То је објашњење зашто НАТО однедавно пружа заштиту побуњеничким вођама док путују у Кабул на (засад прелиминарне) преговоре о мировном расплету.

Пре него што се повуче, Америка ће морати да поређа неке каменчиће на авганистанском политичком мозаику. Први међу њима мораће да буду чврсте гаранције да се тамо, ако талибани буду део власти, неће вратити Ал Kаида. Други је унутрашње помирење које би, после више од четири деценије, окончало грађански рат који је започет несрећном совјетском интервенцијом 1979. Трећи је акомодација интереса, на начин који не би угрожавао стратешке интересе САД у том делу света, регионалних актера: Пакистана, Ирана и Индије.

Као и сваки рат, и овај још једном потврђује правило да је почетак много лакши од завршетка.