Жртвована је и идућа година, означена као нулта тачка опоравка и изласка из кризе. За пензионере „нема зиме”, они могу да буду спокојни, нека све око њих у држави и пропадне али ће они бити намирени. Нека су министри науке, образовања, економије, здравства, омладине... напустили седницу владе незадовољни што је буџет њиховог ресора знатно умањен у односу на тражене новце, али зато је Јован Кркобабић могао уздигнуте главе да изађе из зграде владе, као победник у игри званој „како узети што више од буџета”. Тако се догодило да највише пара из државне касе и у 2010. години поново буде скрцкано на пензионере, по цену узимања зајмова и трошења будућности младих генерација. Вапијућа реформа тог система поново је пројектована у далеку будућност. А многи су се спрдали са причом о збланутим лицима емемефоваца док им је Кркобабић пре месец дана певао „Интернационалу” на састанку посвећеном улози пензија у српском буџету.

Тако се догодило да су нека министарства, због свеопште штедње и смањења трошкова државе, остала прикраћена па и оштећена за пројекте животно битне за поједине друштвене групе и области. О „социјалној димензији” буџета као српском усуду наслушали смо се претходних година, а „развојна димензија” била је стално некако у запећку и као поштапалица „уравнотежене” макроекономске политике.

И догодине „социјална димензија” доминира државним финансијама, једној категорији становника ништа не сме да фали, макар се остали подавили без помоћи државе.

И тако ће то трајати и трајати, без политичке воље да се то „питање” једном за свагда скине с буџетског дневног реда. Кад је пре неки дан један државни службеник предложио макар размишљање о другачијем облику бриге за старост, јавност га је „линчовала”, како се човек усудио да дирне у стечену привилегију.

Занимљив детаљ је да је онај који данас исцртава последњу линију одбране пензионера деведесетих година прошлог века учествовао у незапамћеном девастирању пензионог фонда, доводећи пензионере до просјачког штапа. Али, то је већ проблем што Србија споро памти и брзо заборавља. И оних који су имали на располагању десет година да под плаштом транзиције обаве и реформу пензионог система. Тај посао није био тако болан као рецимо приватизација, али није доведен до краја баш зато да би пензионери били сачувани као „стратешка резерва” на изборима.

Онај ко данас као аргумент за тај незавршени посао спомиње недостатак пара служи се демагогијом. Пара је било, ако већ хоћемо да се служимо чињеницама.

Тако је, на пример, само три дана пошто је Мобтел за 1,5 милијарди евра продат Теленору, на питање новинара шта би урадио с тим парама да је српски министар финансија, бивши мађарски министар финансија и кључни реформатор Лајош Бокрош одговорио: „Реформисао бих државни пензиони фонд и то питање скинуо с дневног реда”.

Уместо да то ураде, власти у Србији основале су НИП, многе вароши добиле су спортске дворане, клавире, пешачке зоне...