Завејана одговорност

Не пада снег да помори свет, већ да свака зверка покаже свој траг, каже стара пословица. И паде снег. После неколико релативно топлих, сиротињских зима са слабим снегом, сада га је природа јужно од Београда стоварила као ретко када – и по два метра на неким местима.

Људи и градови одсечени су од света. И шта тај снег показа? Да наша држава, од Немањине 11, па до последње општине на југозападу Србије, није данима способна да се избори са њим и организује чишћење путева.

Испаде да је снег крајем јануара опет изненадио државу и путаре. Али, које? Оне које је та иста држава пре коју годину у приватизацији, без реда и поретка, препустила приватним газдама.

Кад су јесенас штрајковали запослени путари у Ђурашковићевој Нибенс групи, који је због огромних малверзација месецима у притвору, „Политика” је питала надлежне – да ли је српска путна привреда способна да се избори са евентуалним снежним падавинама? Ко ће нам одржавати путеве?

Добили смо уверавања да је све под контролом и да неко, ипак, бди над нашом безбедношћу и сигурношћу. Испало је сасвим другачије. Колапс. Чак и са Дивчибара људи данима нису могли да сиђу у долину. Беспомоћност.

Неко ће помислити да нам се све то догађа само због приватизације путарских предузећа и да је пука промена власника узрок наших невоља са снегом. Не. По сто пута – не.

У Европи, којој тако хрлимо, падају сваке године и већи снегови, а са улица и путева чисте их, углавном, ако не и искључиво, приватне фирме. Проблем, дакле, није у томе ко је газда путарима, већ има ли у земљи реда – да свако ради оно за шта је плаћен.

А шта смо ми учинили? Препустили путеве, путаре и нашу безбедност на милост и немилост типовима сумњивог пословног и људског морала да раде шта им је воља са предузећима од јавног интереса и значаја без икакве одговорности. У питању су стотине хиљада километара путева. Државу то као да не дотиче, иако бар милион и по власника аутомобила при свакој регистрацији возила истој тој држави плаћа – путарину.

Да ли је та сума довољна за одржавање и чишћење све рђавијих друмова, за ову причу није од пресудног значаја, али грађани ове земље треба да знају за шта се убиру велике паре и, коначно – да се безбедно крећу путевима макар и по снегу.

А не. У свеопштој кризи одговорности и некаквог залагања за тржишне слободе и приватну иницијативу, држава је заборавила на контролу правила игре – да онај ко купи предузеће за путеве мора да јој и полаже рачуне. Јер, држава – то смо ми. Њени грађани. Ми за њене послове плаћамо порезе и разне таксе. Имамо ли право да од ње очекујемо противуслуге? Имамо. Па где су? Ко је заказао?

Нико, међутим, од тих државних чиновника задужених за путну привреду и одржавање друмова и не поцрвене од оволике срамоте. Испаде да је најактивнији човек за ванредне ситуације полиције – који нас у вестима уредно обавештава о броју смрзнутих и спасених из дубоких сметова наше пословичне неорганизованости.