Преживели смо тешке деведесете, бомбардовање, санкције, несташице... Када смо ишли у болницу носили смо лекове, конац, постељину и све оно што су медицинари захтевали од нас. И таман када смо помислили да више никада нећемо доћи у ситуацију да нам лекари саопштавају да заказана операција (коју чекамо већ месецима) неће моћи да се уради због тога што нема нечега од потрошног материјала, појавио се проблем. У неколико градова у Србији почела је да се понавља мучна слика из деведесетих – пацијент дође у болницу на операцију, а доктор му каже: „Извините, не могу да вас оперишем, несташица је газе.” Један, други, трећи… такав случај, да би се открило да због недостатка газе на тржишту у неким болницама у земљи, попут оних у Ужицу, Панчеву, Краљеву и Ваљеву, морају да се одлажу операције, осим у хитним случајевима. Пацијенти се са правом питају – како је могуће да нема довољно на залихама једне једноставне ствари као што је газа?! Произвођачи газе кажу да је Србија упућена на увоз памука, јер је домаћа памучна индустрија заустављена, а стручњаци да се није увозило на време и да у томе лежи основни проблем. И као код сваког проблема у овој области, надлежне институције су почеле да пребацују одговорност са једних на друге... Ово је одговорност Министарства здравља, Републичког завода за здравствено осигурање па и Владе Републике Србије јер никаква оправдања не важе када је у питању здравље грађана.

Упоредно са проблемом несташице газе, појавила се и прича да је угрожено фармацеутско тржиште, јер постоји могућност да дође до несташице лекова уколико се наставе међусобна дуговања Републичког завода за здравствено осигурање (РЗЗО), апотека и веледрогерија. Цене медикамената су „фиксне” упркос паду динара у односу на евро.

Министар здравља др Томица Милосављевић упозорио је да ће изгубити лиценцу за рад сви који не буду поштовали обавезе на тржишту снабдевања лекова у нашој земљи, а у фармацеутским кућама тврде да су се нашли у зачараном кругу и да не могу да изађу из њега. Фармацеутима смета то што РЗЗО касни четири месеца са плаћањима за преузете лекове, као и то што болнице подмирују разна дуговања и што им плаћање лекова није приоритет, па се тако дуг према произвођачима пролонгира, а рок наплате премашује 300 дана!

А све то иде преко леђа грађана, који су се сетили мучних призора из деведесетих година – празних рафова у апотекама и мољакања пријатеља из иностранства да им донесу неопходни лек. Неки су ових дана већ почели да моле изабране лекаре да им прописују већи број лекова, да би се обезбедили на време, за не дај Боже. Надлежни тврде да грађани не треба да брину, да неће бити несташице медикамената и да је разрешена ситуација са мањком газе, али – како поверовати у све то када држава исто прича и за млеко, а рафови у продавницама где оно треба да стоји су и даље углавном празни.