Жетеоци смрти

Колико ће повређени Добрица Путник чекати да КПС и Еулекс открију ко га је ранио и убио његовог оца Александра када су излазили из кафане „Бурими” у селу Зрзе код Велике Хоче прошлог викенда? Прибојавам се да истрага не „запне” као и у осталим неразјашњеним случајевима на Косову и Метохији од 1999. године у којима су жртве били Срби.

Споменимо само најдрастичније: убиство 14 српских жетелаца у селу Старо Грацко код Липљана, убиство 11 Срба у аутобусу„Ниш експреса” код Подујева, убиство трочлане породице Столић у Обилићу, двојице дечака у Гораждевцу...

Славица Поповић већ 12 година упорно чека да се испуни обећање Бернара Кушнера и да се открију убице њеног брата, оца и стрица. Тадашњи шеф Унмика после стравичног догађаја у Старом Грацком код Липљана 1999. године када је на пољу убијено 14 жетелаца је изјавио да ће „преврнути небо и земљу” да пронађе починиоце овог етнички мотивисаног злочина.

Истрага о „жетеоцима смрти” у Старом Грацком до данас тапка у месту. За породице жртава ни изјава сада већ бившег команданта Кфора Ерхарда Билера на парастосу у Грацком крајем јула није била нимало обећавајућа: „Полиција и други органи чине све што је људски могуће да се пронађу злочинци”.

То је била само још једна у низу куртоазних порука међународних представника на Косову и Метохији која Србима, поготово онима који живе јужно од Ибра, не улива наду да и даље неће бити живе мете за одстрел.

А црни биланс у којем су Срби жртве од доласка међународних снага на Косову је више него алармантан, поготово што у великој већини случајева злочинци нису још приведени правди. Према подацима Министарства за КиМ убијено је око 1.000, а киднаповано 840 Срба. За 12 година забележено је више од 7.000 напада на српске повратнике.

Када упитате Еулекс докле се стигло са истрагама о неразјашњеним злочинима над Србима, добијете одговор да они случајеве не деле по националној основи. А све ове године само су Срби на Космету убијани не из криминалних већ из етнички мотивисаних побуда.

Ни велике силе које су главни промотори приштинске независности не могу у потпуности да прикрију суморно стање људских и етничких права на Косову. То стидљиво признаје и Стејт департмент у свом извештају о стању људских права за 2010. годину. По овом документу стање људских права на КиМ је „стабилно, али крхко” а слободу кретања у пракси ограничавају „напетости и забринутост за безбедност”.

Да је у питању само „забринутост” за слободу кретања, Александар Путник не би у албанском селу Зрзе одлазак у кафану платио животом. Активисти из НВО који се боре за заштиту људских права остали су неми овога пута, као што им се дешавало и раније када су Срби били жртве.

И све док Унмик, Еулекс, Кфор уместо давања декларативних изјава не дођу до озбиљнијих резултата у истрагама овдашња јавност их може сматрати својеврсним партнерима у злочину који се од 1999. спроводи над Србима.