Жиг антихероја

Слажем с „Тајмовим“ избором демонстранта за „Личност године“, али је та титула могла да се, уз пригодан негативни предзнак, додели и онима против којих се, широм света, с правом протестовало. Можда чак пре другима него првима.

Глобална економска криза се показала далекосежнијом од свих акција против ње, па изгледа логично су њени творци заслужили, више него противници, да буду проглашени за персоналне симболе 2011. Поготову што су одговорни за кризу махом испословали и да додатно буду награђивани уместо да буду кажњавани, док су активистима за примену закона на починиоце финансијских застрањивања, чешће следовале санкције него премије.

Била је ово, рекао бих, још једна година којој су главни жиг ударили –антихероји. Нема већег подвига од њиховог: увалили су свет у велике невоље, изазвали падове и стандарда маса и низа влада, а упркос томе –- уживали специфичан имунитет, као да су дипломатски представници неке друге планете, па је испаштање за њихове грехе пребачено на недужне.

Листа таквих „подвижнике“ је подужа. На њој су сви који су се коцкали нашим судбинама: финансијски „магови“ који су стварали привид да је новца више него што га стварно има и да су шпекулације вредније од продукције, политичари који су задуживањем на наш рачун вештачки подупирали социјални мир и представу да вредимо више него што заслужујемо, шефови компанија који су неуспехе у руковођењу „решавали“ отпуштањем радне снаге, подмитљиви функционери који су сопствене џепове пунили на уштрб државне касе, криминалци који су налазили начин да легализују нелегалне радње, зајмодавци чији је циљ био да задужене доведу до краха и онда им одузму имовину, пројектанти ратних похода којима се кршило међународно и локално право, лидери без неопходне дозе саосећајности, економисти који су оманули у процени дејстава глобализације…

На списку бисмо могли да се нађемо и сви који смо веровали у оно што нам годи, а за шта није било покрића у реалности. Али, док наше заблуде сада настоје да отклоне покрети „Огорчених“ и „Окупатора Вол стрита“, нема сличне мобилизације за заокрет у понашању руководеће елите, која и даље, радије истрајава на моделу „стезања кајиша“ најширим слојевима него што улаже напоре за раст привреде, а смањивање незапослености и осталих социјалних траума.

Као да смо ушли у доба контрапоретка. У коме они који праве „неред“, демонстранти, одлучније бране демократију –подсећајући да је она владавина у интересу већине –него задужени за ред и одржавање устројства у коме су се уздигли до власти и богатства.

Модерни превратници у постојећим демократијама, произлази, нису бунтовници него они којима је потаман растући несклади између већине и мањине. Јер, астрономски раст прихода челника низа финансијских компанија, и кад су им биланси лоши, подрива друштво, привреду и законе тржишта, подстиче награђивање за неуспехе и таленте удаљава од стварања реалних вредности –налаз је недавно објављене анализе кретања у Британији.

На експлозивну везу између две незаслужености,појединачне привилегованости и масовног испаштања за текућу кризу- указују и друге студије. Резултати истраживања Светског економског форума су још почетком године упозорили да је растући економски јаз,један од два највећа ризика (уз недостатак глобалног управљања и усаглашавања) с којим се човечанство суочава у овој деценији.

Да неки ванземаљац слети у Европу, могао би да помисли да је у њој изведен државни удар и да су сада на власти банке, које узимају све што им је на дохват руке,иронише Алан Грејсон, амерички аналитичар с Флориде, док многе његове европске колеге такво „превратништво“ виде у САД. Антикризни трансфери капитала личе на велику отимачину, јер су финансијске институције прво добиле новац из јавне касе да би се спасле од банкротства, а сада захтевају да државе брзо смање дугове и буџетске дефиците иако то ставља на велике муке грађане тих земаља,констатује у „Паису“ шпански специјалиста Хоакин Естефанија. Још је оштрији Роберт Фиск у британском „Индипенденту“: банке и рејтинг агенције оцрњује као „диктаторе“ које је „створио Запад“ и где они остају „недодирљиви“ за разлику северноафричких деспота свргнутих „арапским пролећем“.

У финансијске операције је уграђен ризик, подразумевају и неуспех, па је тешко наћи основ по коме би се њиховим актерима изрицале казне,кажу браниоци уходаног механизма. Таква одбрана као да се надовезује на оптужбе. Са обе стране се потврђује да је некажњивост за олакости с туђим новцем –најстабилнија карактеристика данашњице, јер опстаје док дрма темеље правне државе, закона тржишта и демократије.