БЕОГРАД – У Србији се обележава Дан Сећања на жртве геноцида који су током Другог светског рата починиле хрватске усташе у време такозване „Независне државе Хрватске” и немачки нацисти над Србима, Ромима и Јеврејима.

„Дан сећања” обележава се поводом пробоја две групе од око 1.000 заточеника и окончања постојање усташког логора Јасеновац у којем је на најстрашније начине уморено више од 700.000 људи.

НДХ је проглашена 10. априла 1941. под покровитељством нацистичке Немачке и фашистичке Италије, а обухватала је Хрватску, Босну и Херцеговину и област Срем - простор на коме је живело око 6,3 милиона становника, од којих су више од трећине били Срби.

Програм за коначно „решење српског питања” оствариван је по формули „трећину побити, трећину протерати, а трећину покрстити”, коју је 11. јуна 1941. обелоданио усташки министар и хрватски књижевник Миле Будак.

Један од видова организованог злочина хрватске државе, поред масовних јама и гробница, били су логори од којих је највећи и настрашнији био Јасеновац, у свету познат и као „српски Аушвиц”.

Јасеновачко губилиште, основано половином августа 1941. састојало се од пет великих и три мања логора и простирало на површини 210 квадратних километара. Овај концентрациони логор „дизајнирао” је, по узору на логоре нацистичке Немачке, један од лидера усташког покрета Вјекослав Лубурић звани Макс, који је био и његов први командант.

У говору који је одржао на прослави годишњице своје крваве владавине у Јасеновцу 9. октобра 1942. године, Лубурић је између осталог казао: „И тако смо ми у овој години, овђе у Јасеновцу, побили више људи, него османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи”.

Већина јасеновачких логора била је у југозападној Славонији на подручју Хрватске, док су с друге стране Саве у Републици Српској била масовна стратишта, од којих је највеће Доња Градина на коме је скончало више од 366.000 жртава.

Јасеновац је званично носио назив „Сабирни и радни логор”, а у стварности је био логор за уништавање нехрвата у коме су једини мучитељи биле хрватске усташе који су по методама мучења били тако брутални да су запањили чак и нацистичке генерале.

Тако је Хитлеров изасланик у Загребу генерал Фон Хорстенау у личном дневнику за 1942. годину записао да су усташки логори у НДХ „суштина ужаса”, док је официр Артур Хефнер, задужен за транспорт радне снаге у Рајху, 11. новембра исте године написао да је Јасеновац „један од најстрашнијих логора који се може поредити једино с Дантеовим паклом”.

У Јасеновцу и логору Стара Градишка, усташе су заточене клале посебно обликованим ножевима које су по жртвама назвали „србојек” или убијали секирама, маљевима, чекићима....

Унутар комплекса „Тројка”, где се налазила циглана, усташе су пећи за печење цигле, према нацртима Хинка Пићилија, претворили у крематоријум у коме су логораши живи спаљивани.

Усташка НДХ је у процесу „прочишћења хрватске нације” једина у Другом светском рату држала специјалне логоре за децу, а само кроз јасеновачке логоре прошло је око 33.000 малишана, а уморено близу 20.000.

У НДХ је током четири године рата страдало најмање 74.762 деце, од неколико месеци до 14 година старости, која су убијана на најстрашније начине или су умирала од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања.

Тачан број жртава у Јасеновцу није никад утврђен, пошто је у циљу помирења свих народа и народности и политике „братства и јединства” у бившој Југославији истина о размерама овог геноцида била непожељна.

У време владавине Фрање Туђмана, започела је тривијализација геноцида над Србима и лицитација жртвама при чему сам „отац нације” није признавао више од 34.000 жртава.

Извештај државне Комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових савезника као и Центар „Симон Визентал” говоре о томе да је у логорима Јасеновца страдало између 600.000 и 700.000 људи.

Да су те бројке најближе истини, указује и немачки документ до кога је дошао шеф канцеларије за специјалне истраге Министарства правде САД, Илаја Розенбаум у коме стоји да је у Јасеновцу само у првих годину и по дана усмрћено више од 200.000 људи.

Усташе је подржавала Римокатоличка црква у Хрватској и највећи део клера са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцом на челу прећутно је одобравао масовне злочине, а многи фратри су предњачили у терору чији је циљ било истребљење оних који су, како су говориле усташе, „љага на тијелу чисте хрватске нације”.

Према признању самог усташког поглавника Анте Павелића, до 1944. године прекрштено је 200.000 православаца, а историчари су проценили да је до пропасти НДХ покатоличено између 244 и 300 хиљада.

Више стотина српских дечака, чији су родитељи побијени, одведено је у римокатоличка семеништа и школе, а неколико десетина њих касније су постали римокатолички свештеници.

За злочин геноцида у НДХ, Павелићу никад није суђено, чак ни у одсуству, а усташки министар полиције Андрија Артуковић и управник Јасеновца Динко Шакић, који су се до дубоке старости успешно скривали с друге стране Атлантика, осуђени су 1986. односно 1989. године за ратни злочин против цивилног становништва.

Ни надбискупу Степинцу није суђено за злочин геноцида, већ је осуђен на 16 година робије за ратни злочин, али казну није издржавао у затвору већ је прогнан у родно место и после две године помилован, да би касније постао кардинал, а папа Јован Павле други га је беатификовао.

Титови Партизани у току рата нису ни покушали да ослободе Јасеновац, а после савезничких бомбардовања, марта и априла 1945. у којима су уништени многи објекти унутар логора, командант усташке одбране Лубурић, наредио је да се ликвидирају сви заточеници.

Последња група жена ликвидирана је у предвечерје 21. априла, а 22. и 23. априла део преосталих мушких заточеника одлучио се на очајнички покушај пробоја из логора, који је преживело само њих 118.

Када су у логор Јасеновац, у напредовању према Загребу, ушле јединице 21. ударне дивизије Народноослободилачке војске Југославије, логор је био уништен и спаљен по наређењу заповедника Усташке одбране Макса Лубурића како би се прикрили сви трагови геноцида.

У последњем рату који је избио 90-тих година у бившој Југославији, више од 400.000 Срба прогнано је с вековних етничких територија које су биле под заштитом УН.

Љајић је на комеморацији поводом Дана сећања на жртве геноцида у Другом светском рату, позвао грађане да активним односом искажу саосећање и поштовање према страдалима, јер ће то допринети очувању мира, разумевања и одлучној борби против насиља, мржње и нетрпељивости.

Министар Расим Љајић положио венац на споменик стардалима у логору "Старо сајмиште" у Београду