Две деценије од Кишове смрти

БЕОГРАД - Романсијер, есејиста и преводилац Данило Киш, један од најпревођенијих српских писаца, умро је на данашњи дан пре 20 година у Паризу, граду у коме је с прекидима живео од 1959. године, а по својој жељи сахрањен је у Београду, по православном обреду.

Са њиме се угасила и једина реална нада да би,осим Иве Андрића, још неки књижевник који пише на српском језику могао да добије Нобелову награду за књижевност у 20. веку. Да је данас жив, Киш би имао 74 године, пошто се родио 1935, у Суботици као друго дете Едуарда Киша (мађарског Јеврејина) и мајке Милице (Црногорке).

Пишући о себи Киш је забележио да су се у Суботици, збиле две круцијалне чињенице његовог живота „што их је удесио Бог или Случај: ту су се сусрели мој отац Едуард Киш, виши инспектор државних железница и писац Југословенског реда вожње железничког, аутобуског, бродског и авионског саобраћаја, и моја мајка Милица Драгићевић, црногорска лепотица, први пут далеко од свог родног Цетиња, у посети код своје сестре. Сусрет редак, можда јединствен у оно време”, а друга је била чин његовог рођења. У „Горком талогу искуства”, Киш се поново бави својим коренима и пише „ немам деце и ова чудна раса угасиће се са мном. Са двема религијама (јеврјеском и православном) спојила се, у извесном тренутку трећа, католичанство, којем су ме учили у школи, у Мађарској”.

„ Сусрет између два слична и, због многих страна, различита света, свест о овој двострукој припадности била је као шок, нарочито после рата. С једне стране, епска традиција српских јуначких песама, коју ми је пренела моја мајка заједно са опором балканском реалношћу, с друге средњоевропска литература, и декадентна и барокна мађарска поезија. У ову мешавину, начињену од судара и контрадикција, укључиће се моје јеврејско биће, не у религиозном смислу, већ у једној суштински културној оптици, као истраживача”, каже Киш.

Као писац одбијао је сврставање у било који контекст, критиковао све врсте провинцијализама, а национализам је видео као „колективну параноју”, идеологију баналности, односно тоталитаризма.

Писац огромне енергије и ерудиције, Киш је умро само годину дана након што је 1988. године изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности и добио је „Авнојеву” награду и две међународне књижевне награде - у Италији (Premio di Tevere) и у Немачкој (Preis des Literaturmagazins).

(/slika2)Пишући о својим литерарним почецима он се сећао да је „прва песма коју сам написао - имао сам тада девет година - имала као тему глад, док је друга, више или мање у истом периоду, имала као тему љубав. Ето, тај сценарио, бол, прогањање, смрт, и даље је основа мога дела”.

Отац му је убијен у логору а он је са с мајком и старијом сестром Даницом, репатриран на Цетиње, где 1954. године завршава средњу школу.

На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1958. године, као ђак генерације, на Катедри за историју светске књижевности са теоријом књижевности, а две године касније завршава последипломске студије.

Прва два Кишова романа „Мансарда” и „Псалам 44” објављена су 1962. године у издању београдског „Космоса”, роман „Башта, пепео” 1965. године, збирка прича „Рани јади” (за децу и осетљиве) 1969. године.

За роман „Пешчаник” објављен 1972. године добио је НИН-ову награду, коју је неколико година касније вратио.

Збирку прича „Гробница за Бориса Давидовича” објављује 1976. године, а полемичку књигу „Час анатомије”, у којој је по оцени критичара супериорно одбранио своје ставове и нападе на „Гробницу за Бориса Давидовича” , објавио је 1978. године.

Збирку приповедака „Енциклопедија мртвих”, за коју добија Андрићеву награду, објавио је 1984. године, две године касније добија награду „Скендер Куленовић” и француски орден „Витез уметности и књижевности”, а 1987. године Седмојулску награду.

Те године, већ оболео од рака плућа, преводи Лотреамона, Верлена, Кенонове „Стилске вежбе” и редигује своје ране преводе песама Ендре Адија.