Милијардер Себастијан Пињера изабран је за новог председника Чилеа чиме је први пут после пада диктатора Пиночеа десница заузела позицију у врху власти. Пињерин противкандидат Едуардо Фреј, из сада владајуће коалиције левог центра, добио је 48 одсто гласова, иако је обећавао наставак политике садашње председнице Чилеа Мишел Бачеле која на крају свог другог мандата бележи рекордну популарност.

Нови председник обећао је у победничком говору да ће у владу узети „најбоље, најобученије, најпоштеније и најпосвећеније људе”, а да ће од Чилеа направити „најбољу земљу на свету”. Није, међутим, позивао на конфронтацију, већ је опозицију позвао да не губи ни минут времена на путу ка стварању просперитетнијег друштва.

Поражени Едуардо Фреј остаје на месту сенатора, честитао је победнику само тридесет секунди пошто су били познати први резултати избора, док победник није штедео лепе речи за побеђеног. Истиче се да је Чиле на изборима без иједног инцидента испољио изузетну „демократску елеганцију” каква га је традиционално красила пре крвавог Пиночеовог пуча (1973). Чиле је био узор целом континенту по демократској култури, и показало се да њу није могла да уништи ни насилна владавина војничке чизме. Пињера је и од Мишел Бачеле, која по уставу није имала право да се кандидује за трећи мандат, тражио „савет и помоћ” како би се наставило са радом, а супруга новоизабраног председника јавно је рекла да је као жена „поносна што је Бачеле била на челу Чилеа”.

Бонтон је Пињеру обавезивао и кад је био у другачијој улози, па је тако када је својевремено изгубио трку против Бачеле био први да јој лично од свег срца честита. Нови председник је иначе један од најбогатијих људи у својој земљи, рачуна се да поседује више од милијарду долара. Већи део новца направио је још осамдесетих, када је са докторском титулом из економије са Харварда у Чилеу увео кредитне картице. Један је од власника авиокомпаније „Лан Чиле”, управља најбољим фудбалским клубом у земљи Коло-Коло, а поседује и гледани телевизијски канал. Током кампање обећавао је нова радна места, раст привреде и да ће своје бизнисменско умеће употребити за добробит целе земље.

Но, без обзира на сву харизму и богатство, није му било лако да докаже да се као припадник деснице заиста приближио центру и Пиночеово наслеђе оставио за собом. Истина, он је гласао против генерала када је овај хтео да референдумом добије доживотни мандат, али у свом покрету има много следбеника који и данас здушно подржавају покојног диктатора. У пројекту који је изнео Пињера је обећао да ће наставити да се бори против сиромаштва у чему је претходно левица имала значајних успеха, али да ће такође увести знатне подстицаје у приватном сектору, како би ојачао раст привреде. Себе дефинише као хришћанског хуманисту и пасионираног конзервативца, док га многи виде као латиноамеричког Берлусконија.

Без обзира на сав овај бонтон и избледеле међе између левице и деснице, није мало оних који на победу деснице у Чилеу са меланхолијом гледају као на „крај једне ере”. Јер Салвадор Аљенде је био први социјалистички председник који је на власт дошао демократским путем. Његова владавина била је прекинута крвавим војним пучем у коме је и сам Аљенде настрадао. Чиле је одонда сада први пут дао глас десници. Као да је земља изгубила историјско памћење по коме се одувек разликовала од свих других у региону.