Академик Михаило Марковић, један од најзначајнијих српских филозофа 20. века, марксиситичко-хуманистичке оријентације, преминуо је у 87. години у Београду.

Марковић је био председник Југословенског удружења за филозофију, декан и управник Института за филозофију београдског Филозофског факултета, члан многих других стручних удружења и часописа.

Време и место сахране биће накнадно објављени.

                                                                 *

Последњи јавни наступ је имао недавно, на промоцији друге књиге својих мемоара „Јуриш на небо”, у чијем се наслову, можда на најбољи начин, сажима истина о животном путу и интелектуалној биографији који су професора Михаила Марковића уздигли у ред светски угледних филозофа и ангажованих интелектуалаца 20. века.

Критичка марксистичка оријентација Михаила Марковића и њено хуманистичко утемељење, као својеврсни, непрекинути лук, наткриљују његов живот предратног и ратног скојевца и комунисте, илегалца, партизана, официра ЈНА, шахисте и капитена шаховске репрезентације Југославије, студента и доктора филозофије, радикалног критичара стаљинизма, света капитала и титоизма.

Политички ангажман критичког интелектуалца водио га је у радикални сукоб с југословенском партијском и државном номенклатуром, која је коначно испунила налог са самог врха моћи, и на захтев Јосипа Броза Тита у јануару 1975. избацила Михаила Марковића и још седам његових пријатеља, заступника „критике свега постојећег”, с Филозофског факултета у Београду.

Марковић је припадао кругу покретача и чланова савета светски угледних, часописа „Праксис” и Корчуланске летње школе, био је члан редакција низа најутицајнијих филозофских часописа у свету и предавач на најугледнијим универзитетима у Европи, САД и Канади. Неке од низа његових књига обезбедиле су себи место у филозофској баштини света („Дијалектичка теорија значења” и „Филозофски основи науке”).

Као критички ангажовани интелектуалац, професор Марковић је улагао огромну енергију да би, као и други припадници те светске заједнице, допринео да свет постане место много боље за живљење, ако се под тим, дабоме, подразумева свет хуманих људских односа и слободног развоја човекових стваралачких могућности, без доминације и диктата силе.

Био је један од оснивача и потпредседник СПС-а, писац њеног програма, али је из странке искључен.

Они који нису непосредно познавали академика Михаила Марковића, у сусретима с њим редовно су били задивљени пажњом коју посвећује аргументима оног другог и жаром којим прихвата расправу. Још више су пленили његова луцидна противаргументација и упорна одбрана сопственог становишта.

Пре две године академик Марковић је обилазио редакцију ,,Политике”, лист у коме је радо сарађивао, тражећи овог потписника да му уручи текст једне своје полемике. Колеге које су га среле нису веровале да тај разбарушени човек звонког гласа, хитрих покрета и изразито непосредан у комуникацији, на плећима носи већ 85 година живота.

Другови и пријатељи Михаила Марковића знају да је до последњег дана имао велике планове. Размишљао је о организацији предстојећег окупљања светских филозофа у Београду следеће године, под окриљем Филозофског института из Париза, говорио о књигама које ће објавити.

Ове планове академик Михаило Марковић, нажалост, неће испунити.

Слободан Кљакић