Telefon ne prestaje da zvoni i porudžbine pljušte. I pored toga što Duan Juelin (38) konstantno podiže cenu, tražnja je nepresušna. Mušterije su željne da kupe što više, ne pitaju za cenu i nude mu skupe poklone i večere u otmenim restoranima.

Zahvaljujući porodičnom poslu zarađivao je i po nekoliko hiljada dolara mesečno što je nezamislivo bogatstvo za neobrazovanog kineskog seljaka koji gaji pirinač u južnoj provinciji Hunan.

Roba koju je prodavao bile su – bebe, a kupci su bila državna sirotišta koja su plaćala do 600 dolara za svaku novorođenu devojčicu koju bi mogli da usvoje u SAD ili u nekoj drugoj zemlji. A za svaku usvojenu bebu sirotište iz koga je došla dobijalo je donaciju od 3.000 dolara od roditelja koji su je usvojili.

„Nisu mogli da nabave dovoljno beba. Zahteva je bilo sve više, a shodno tome i cene su rasle”, kaže Duan koji je prošlog meseca izašao iz zatvora pošto je odslužio oko četiri od ukupno šest godina zatvorske kazne zbog trgovine decom, prenosi „Los Anđeles tajms”.

Duan i članovi njegove porodice od 2001. do 2005. prodali su 85 beba devojčica u šest sirotišta u Hunanu. Njegova priča, potkrepljena stotinama stranica dokumenata sakupljenih za potrebe suđenja 2006, donekle rasvetljavaju tajni proces u okviru koga desetine hiljada neželjenih devojčica rođenih u siromašnim i prljavim kineskim zabitima odrastaju u SAD sa imenima Keli i Emili.

Kako kaže pričljivi Duan, sva sirotišta su uredno plaćala za bebe i članovi njegove porodice u početku su verovali da ne krše zakon jer su deca odlazila u državna sirotišta.

Kineski zakon je pooštren i strogo zabranjuje trgovinu decom, ne samo zbog toga što je kupovina beba neetična, već može i da podstakne kidnapovanje, što je u Kini veliki problem. Pored toga, kada se bebe prodaju i njihovi podaci falsifikuju, one odrastaju bez osećaja za svoje poreklo i domovinu iz koje potiču.

Iako su Duan i njegova porodica prodavali bebe samo iz južne provincije Guangdong, drugi su bebe donosili iz siromašnih delova Sečuana i Junana. Iako su robu predstavljala ljudska bića, ipak se sve svodilo na trgovinu kao i svaku drugu – pare pa roba, cene diktiraju ponuda i tražnja.

Duanov dobavljač u Guangdongu naplaćivao je ekstra ako bi beba bila lepša ili snažnija od uobičajenih. Sirotišta su često telefonom saoštavala svoje porudžbine i istovremenu se cenkala. Nekada su, priseća se Duan, davali novac unapred i zahtevali određeni broj beba po željenoj ceni.

Duan i pet članova njegove porodice – dve mlađe sestre, žena, svastika i zet – osuđeni su 2006. za trgovinu decom. Svi su ostali u zatvoru osim Duana, koji je pušten da bi izdržavao roditelje. Članovi porodice žale se da su žrtveni jarci u sveopštoj kupovini i prodaji beba i ističu da je, posle svega što se dogodilo, unapređeno nekoliko direktora sirotišta koja su bila umešana.

Sve je počelo 1993. kada su Čen Židžin, Duanova majka, i dve sestre angažovane da za dolar dnevno brinu o bebama u sirotištu u Čangningu, mestu pored grada Hengjanga. U to vreme Komunistička partija započela je kampanju i donela odluku o tzv. politici jednog deteta. Cilj je bio da se smanji brzina povećanja i onako brojnog stanovništva.

Cilj je ostvaren, ali je cena visoka, pa Kina danas spada u najstarija društva u kome je sve je manje radne snage, a društvena piramida se klati, prenosi „Dojče vele”.

U Kini nije dozvoljeno da beba bude napuštena, čak i ako je u sirotištu, pa su neželjene devojčice ostavljane noću u kartonskim kutijama ili korpama od bambusa, Ukoliko bi bile ostavljene u blizini sirotišta, obično bi palili petarde i tako davali znak zaposlenima da pronađu dete.

„Svuda smo nalazili bebe”, priseća se Čen. „Bile su zamotane u prljave krpe, a neke od njih prekrivalo je bezbroj mrava.”

Beba je bilo sve više, a uslova za njihovo zbrinjavanje nedovoljno pa su se 1996. i 1997. sirotišta širom Hunana uključivala u sve širi program zu okviru koga su hiljade beba devojčica slali u inostranstvo na usvajanje.

Umesto da odbija da prima bebe, direktor lokalnog sirotišta počeo je da preklinje Čen da donese što je moguće više beba i nudio da joj plati troškove. U blizini se otvorilo još pet sirotišta i sva su imala isti zahtev. I tako je sve počelo. Samo tokom 2000. u pravcu SAD otišlo je više od 5.000 beba.

Kineska sirotišta su morala da ispune zakonsku formu i pre usvajanja potraže biološke roditelje. U lokalnim novinama davani su zvanični oglasi u kojima su traženi roditelji, ali sa namerno navedenim pogrešnim podacima o mestu na kome su bebe pronađene.

Sudski slučaj protiv prodice Duan naterao je Kineski centar za pitanja usvajanja da obustavi usvajanje beba iz Hunana i upozori sirotišta da bebe ne smeju da kupuju. Ljudi bliski ovim krugovima kažu da se sa ovom praksom nastavilo, ali sada mnogo diskretnije.

Kineska vlada ističe da svake godine nestane između 30.000 i 60.000 dece, od kojih je većina oteta.

U slučaju Duan nije bilo dokaza da su bebe bile kidnapovane i na silu oduzete od roditelja. Duanovi kažu da su, i u slučaju da su prekršili zakon, bebama obezbedili bolji život.