Oд нашег сталног дописника
Бањалука, 21. јануара – Босна и Херцеговина би се у догледно време могла наћи на мети две врсте џихада – светог рата – одбрамбеног или ослободилачког и офанзивног, упозорио је у разговору за наш лист аутор књиге „Тероризам на југу Европе” и члан eкспертског тима за борбу против тероризма југоисточне Европе Домагој Маргетић.

Истичући да је у БиХ, на Косову, у Македонији, Рашкој области у Србији и североисточним деловима Црне Горе исламизам у успону, Маргетић указује и на његову „унутрашњу фрагментацију”. „Приметна је подела на две фракције. Једну чине реформисти, који сматрају да се до циља – исламизације друштва – може доћи ненасилним средствима, односно реформама образовања, васпитавањем младих, активним учешћем у политичким процесима... А друга фракција могла би се назвати неотекфирском. Њене присталице оптужују реформисте да су одустали од основних исламских принципа и проглашавају их отпадницима од вере”, објашњава Маргетић.

Нит која спаја обе фракције јесте џихад и став да је БиХ била жртва агресије, да су поједини њени делови под окупацијом и да их треба ослободити. „Разлика је у томе што реформисти џихад дефинишу као ослободилачки рат. Ако би дошло до заоштравања политичких односа, присталице ове фракције би могле кренути у оружану борбу с циљем ’ослобађања’ БиХ и афирмације изворног ислама”, наглашава наш саговорник.

Неотекфирску фракцију, додаје Маргетић, „предводе вехабије или вахабити Мухамед Порча, Неџад Балкан и Аднан Бузар. Она је, тврди, повезана са Ајманом ел Завахиријем, Омером ел Багдадије, Хасаном Шукријем... а њени следбеници су, углавном, окупљени око удружења „Енсарија шеријата”. „Ова групација заговара ’офанзивни џихад’, што ће рећи примену насилних средстава и метода у остваривању својих идеолошко-политичких циљева. Она је тежиште свог деловања усмерила на БиХ, Косово и Рашку област”, наводи Маргетић.

Он посебно подвлачи да се „офанзивни џихад индивидуализује. То је давање права појединцу да донесе одлуку о извођењу ’џихадских операција’ – самоубилачких и других врста напада, какав је својевремено извео Муамер Топаловић, који је у децембру 2002. године у селу Јабланица, код Коњица, убио Анђелка Анђелића и његове ћерке Мару и Зорку. Топаловић је признао да је Анђелиће у њиховој кући убио „из верског фанатизма”. „Истина, вехабије или вахабити у БиХ немају превише следбеника међу Бошњацима. Али опасност од њих не треба мерити њиховим бројем већ спремношћу за извођење терористичких удара”, оценио је Домагој Маргетић.

Он је подсетио да је пре нешто више од три године на опасност од ширења вахабизма упозорио професор Факултета исламских наука у Сарајеву др Решид Хафизовић. „У тексту који је крајем 2006. објавио у сарајевском ’Ослобођењу’ Хафизовић је следбенике Мухамеда Ибн aл Вахаба назвао ’фалангом људи жељних плена, крви и убијања’. Бањалучки „Нови репортер” је у децембру исте године пренео Хафизовићев став: „То је до те мере озбиљан проблем да смо га до сада требали решити и предупредити да Босном не потекну нове реке крви...Оно што је Ријасет Исламске заједнице БиХдо сада урадио, нажалост, они су (вахабити) схватили као зелено светло за своју мисију. Нажалост, ни ова упозорења нису наишла на одговарајућу реакцију надлежних органа у БиХ”, констатовао је Домагој Маргетић.