„Очеви немачког јединства”: Хелмут Кол, Џорџ Буш старији и Михаил Горбачов Фото АФП

„Нико нема намеру да гради зид.“ Поменуту реченицу изговорио је 15. јуна 1961. године, на конференцији за штампу, тадашњи лидер Немачке Демократске Републике Валтер Улбрихт одговарајући на питање новинара шта ће се то, заправо, догодити у подељеном Берлину. Два месеца касније догодило се управо оно што је Улбрихт демантовао – Берлин је „зазидан“ – подељен на источни и западни део.

Берлински зид, као део границе између две немачке државе, постао је симбол гвоздене завесе која је, у време хладног рата, делила западни и источни део Европе. Симбол чији је пад, 28 година касније – 9. новембра 1989. године – на спектакуларан начин означио крај једне мрачне епизоде у новијој светској и европској историји.

За разумевање узрока „израстања“ зида у Берлину неопходно је кратко историјско подсећање. После окончања Другог светског рата поражена Немачка распарчана је на четири окупационе зоне, а по истој формули силе победнице – САД, Француска, Велика Британија и Совјетски Савез – поделиле су и Берлин. Нешто касније отпочео је хладни рат између западног и источног блока, већ 1949. године створене су две немачке државе (Савезна Република Немачка и Немачка Демократска Република) чије је надметање дало снажан печат „судару“ Атлантског савеза и Варшавског уговора.

У овом надметању Берлин је заправо имао једну од централних улога. Обе стране покушавале су да у подељеној немачкој престоници обезбеде доминантну позицију, у чему је Запад имао више успеха. Статистика каже да је од 1945. до подизања зида, 13. августа 1961. године, око 3,5 милиона људи напустило совјетску окупациону зону (касније НДР) и прешло на запад. Главни „канал“ за одлазак ове милионске армије водио је управо кроз Берлин.

Према најновијим подацима откривеним у архивама НДР, руководство источнонемачке државе је од 1952. године планирало да „запуши“ берлинску рупу. Непуну деценију касније то је и учињено. Акцију која је „цементирала“ поделу Берлина водио је Ерих Хонекер, потоњи дугогодишњи лидер НДР.

Пресецање Берлина почело је у ноћи између 12. и 13. августа када је више од 15.000 припадника источнонемачке полиције, граничара и војника изашло на линију поделе између совјетског и три западна сектора. За њима су дошли грађевинци који су прионули на посао. Зид је грађен, дотериван и усавршаван годинама, тако да је у време његовог „пада“ он заиста постао готово непробојан бедем између Запада и Истока.

Већ и неке основне бројке потврђују закључак да је у Берлину подигнута препрека којој сасвим одговара име гвоздена завеса. Источни Берлин ограђен је у дужини од 167,8 километара – бетоном, тешким препрекама, бодљикавом жицом... Бетонски зид подигнут у централним градским зонама првобитно је био висок 3,70 метара, али је касније подигнут за још пола метра.

Зид је био начичкан са 20 бункера, 302 контролна торња, изграђено је и 259 постаја са псима. Поред зида, на источној страни, постојао је брисани простор ширине неколико десетина метара – под светлима снажних рефлектора и са звучним дојављивачима кретања. Источнонемачки граничари имали су наређење да оружјем спречавају сваки покушај бекства.

Без обзира на овако ригорозне мере заштите Берлинског зида, стално су бележени покушаји бекства – из источног у западни део града. Ова бекства често су имала трагичан крај. Све доскора сматрало се да је на Берлинском зиду, приликом покушаја бекства, убијено 78 људи, данашње процене говоре да је број мртвих био већи – између 136 и 206.

Људи су покушавали да се пробију са Истока на Запад прескакањем зида, копањем тунела, цепелинима... Домишљатост бегунаца била је огромна, о чему говоре експонати и сведочанства изложена у музеју отвореном 1963. године у близини најпознатијег граничног прелаза – „Чекпоинт Чарли”.

Рушење зида почело је 9. новембра 1989. године и данас у престоници Немачке постоје свега три нешто већа дела некадашње гвоздене завесе.

Жарко Ракић