Кад организам „не толерише” глутен

Организам оболелих од целијакије „не толерише” присуство глутена, беланчевине која се налази у готово свим намирницама – житарицама, стабилизаторима, емулгаторима, аромама, зачинима, у исхрани.

Неки стручњаци тврде да и додир са овом супстанцом код оболелих може да изазове и додатне компликације. Свест о овој болести у нашем друштву је на занемарљивом нивоу, али број оболелих свакако није.

У последње време регистрованих случајева је све више, али само услед успешнијег препознавања симптома.

Према незваничним подацима, у Србији има близу 30.000 људи који пате од целијакије, а искуство показује да на једног дијагностицираног пацијента долази још седам код којих болест није препозната.

Поред тога што су намирнице на које је њихова исхрана сведена скупе и једноличне, велики проблеми су  настајали и због Правилника о производњи дијететских намирница, који датира још из седамдесетих година прошлог века.

Многи произвођачи испуњавају стандарде које прописује, али то не гарантује да је храна безбедна за здравље људи који су оболели од најтежих облика целијакије. Нови правилник, усклађен са стандардима ЕУ допринеће побољшању квалитета производа а знак „прецртане пшенице” требало би да додељује Удружење Србије за целијакију.

Намирнице без глутена у Србији су и дупло скупље него у земљама у окружењу. Таква ситуација настала је, како кажу у Удружењу, делом и због високих државних намета, царинских дажбина од око 30 одсто и ПДВ-а од 18 одсто.

Пацијенти, одлуком Републичког завода за здравствено осигурање, на рецепт добијају пет килограма безглутенског брашна месечно, међутим, у апотекама га није увек лако наћи.

– Сву храну набављамо из Словеније. Овде се може наћи само неколико врста кекса, по цени од 1.000 динара за 150 грама. Количина брашна које добијамо није довољна ни за хлеб, а о колачима нема ни говора. Килограм ове намирнице код нас кошта око осам евра – каже Славица Николић, чији супруг и њихово двоје деце пате од целијакије.

Глутен је важан састојак и у производњи лекова, међутим, догађа се да фармацеутске куће не дају прецизну декларацију по том питању.О производњи медикамената без глутена са домаћим произвођачима тек се преговара, а иницијативу су преузели сами пацијенти.

Није лак ни боравак у вртићима за оболелу децу. Задужени за исхрану малишана у обдаништима не знају шта и како да им припремају, па родитељи свакодневно морају да им пакују храну, али тиме не успевају да одагнају страх да ће они у друштву вршњака ипак посегнути за туђим залогајем. Због тога се овој деци током ручка ускраћује боравак у трпезарији.

И. Јешић