Антисемитизам у Србији још постоји

Нажалост, антисемитизам постоји у Србији, као и свуда у свету – па чак и тамо где Јевреја нема. Јесте необјашњиво, али је та предрасуда дубоко укорењена у главама и свести одређеног броја људи, каже Александар Нећак, председник Савеза јеврејских општина Србије. Поводом јучерашњег обележавања Међународног дана сећања на жртве холокауста он подсећа да је пре Другог светског рата на простору Југославије живело око 70.000 Јевреја, а преживело их је 14.000. Само у Београду било их је око 11.000, а данас их у целој Србији има између 1.300 и 1.400.

У чему се огледа антисемитизам у Србији?

Код нас га највише има у књижарама. Број таквих наслова је преко 100 и они се појављују и на Међународном сајму књига. Такође, антисемитизам се појављује и на зидовима у виду графита, па и у драстичнијим случајевима, када нам скрнаве споменике на гробљима или руше синагогу. Међутим, морам истаћи да нема физичких напада на Јевреје и због тога смо јако задовољни.

Имали сте сусрет са председником Србије Борисом Тадићем, можете ли нам рећи шта сте од њега тражили?

Истина, имао сам разговор са председником Тадићем и он је на моје пријатно изненађење показао заинтересованост и забринутост што се антисемитизам догађа у Србији. Мишљења је да наша држава, као демократска земља која жели да што пре уђе у Европу, не може дозволити себи да антисемитизам пролази некажњено. Тим поводом, обећао је да ће се заузети, наравно у границама своје ингеренције, и испитати шта се дешава са двадесетак кривичних тужби и пријава које смо поднели углавном против издавача или писаца књига. Свакако, јасно је да он не може вршити утицај на суд, али ће показати интересовање и искрено се надам да ће то имати одјека, те да ће се те тужбе и пријаве процесуирати.

Шта ће бити са имовином одузетом од Јевреја током Другог светског рата и у послератном периоду?

Што се тога тиче, постоји Закон о повраћају имовине црквама и верским заједницама. Нажалост, закон о денационализацији чекамо од 2005. године. И о томе сам разговарао са председником и добио сам уверење да ће наши реални и легални захтеви бити прихваћени. Да се разумемо, ми не тражимо ништа што није разумно. То је: да се не обрачунава отета имовина од 1945. године, јер је Јеврејима она одузета 1941. године. Друго, да се онима који су се иселили у Израел и том приликом били принуђени да се одрекну своје имовине законом омогући да добију натраг одузето. Такође, захтевали смо да не буде рок за пријављивање одузетих ствари. Међутим, објашњено нам је да закон захтева одређено ограничење, али да ће оно бити од 10 до 20 година што је сасвим прихватљиво. Ипак, најважније је да имовина несталих Јевреја, односно имовина без наследника, припадне јеврејској заједници. И онда бисмо кроз неку врсту фондације могли да развијамо верски, образовни, социјални, хуманитарни и културни живот. Не добијемо ли натраг одузето – јеврејска заједница у Србији ће нестати.

В. Дугалић