уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:46

Суочавање са Европом, али и са књазом

Аутор: Здравко Кучинарпетак, 02.07.2010. у 22:00
Сматрао је да слободна Европа не може „отимати туђе“, да ослобођење мора да захвати целу Европу и да се више не може одлагати захтев „да све државе уставним правитељствима управљене буду”. Димитрије Матић

Димитрије Матић (1821–1884) је, као мало ко од наших људи тог времена, имао темељито филозофско, правничко и опште, европско образовање, разумевање епохе и задатка интелектуалца у земљи која тек крчи пут свог ослобођења и уређивања модерне државе и друштвених институција.

Био је предан свом позиву, раду на просвети и реформи школства. За те потребе, сам је приредио књиге о филозофији и васпитању. Истакнути правник, аутор Начела умног државног права, Јавно право Кнежевине Србије и других списа, законописац, борац за реформу језика и правописа, писац и преводилац, истакнути државник, министар просвете и председник Друштва српске словесности, министар иностраних дела, председник Скупштине која је прогласила на Берлинском конгресу признату самосталност Србије, и неуморни посленик на многим пољима друштвеног живота, пуне четири деценије, у времену стварања модерне Србије.

Матић је водио дневничке белешке, које су драгоцен извор сазнања о његовим идејама. Оне из времена његовог живота у Европи (1845–1848) објављене су под потпуно непримереним насловом приређивача – Ђачки дневник! Кратка аутобиографија (1848–1872) објављена је под пишчевим скромним насловом Нешто из мог живота.

„Отечество потребује наука”

 Дневник није штиво о ђачким згодама и одрастању, већ је прворазредно сведочанство суочавања младог, у Лицеју школованог, човека са Европом. То је и путопис оштроумног посматрача занимљивих и данас подстицајних запажања. Несрећним насловом, овај Дневник као да није упућен читаоцу који прати историју напредних идеја, визије слободне и уређене Србије и њене интелигенције. Не би ли и њега, објављеног, требало поново откривати!

За школовање у Европи Матић бира водеће универзитете: Берлин за филозофију, а Хајделберг за права. Потпуно се предаје филозофији немачког идеализма истичући да она „није занат”, већ да „опредељење род човечији к напретку гонити”. Брзо је докторирао и испунио постављени му задатак да се припреми за наставника на Лицеју, али истиче да му „докторство није било циљ, већ помирење с испознањем истине” и да не буде „само наименовани доктор, који науци није ни од какве ползе”. Свестан је да „отечество потребује материјални и поособни наука” па неуморно, поред права, студира и националну економију, и енглеску и француску, Смита и Сеја, „камералне” науке, тј. привређивање, трговину, финансије, организацију, статистику и др, са свешћу да, као државни питомац, својој земљи мора узвратити и бити од највеће користи. Матићево свестрано школовање је пример узорног припремања за важне јавне послове.

Две су жиже у којима се стиче Матићева пажња: Хегелова филозофија ума и Француска револуција, које он разуме као две стране исте ствари, темеља модерног света, па и тек установљене српске кнежевине. Зато је, после Берлина, његово одредиште: Париз. Десило се да је његов долазак пао у важном моменту европске историје, у време револуције 1848. Одушевљено пише: „Французи ево опет изборише републику”! Живо прати паришка збивања и учествује на јавним скуповима. „Нашао сам ту више него што сам се надао. Дебатирано је о правима човека. То је најсветије увиђење.” Слуша идеје делегата за Народну скупштину, одушевљено бележи да народ сам бира себи официре, да на скупштини учествују и жене и да су „сви знаци да ће се (република) одржати”.

По Швајцарској пешке, све певајући

Одушевљен немачком филозофијом ума, ипак закључује да „француски народ има политичко образовање, што оскудева немачком”. Сматра да ће Европа напредовати ако се споји „немачка умност и француска енергија”. То је поука коју је покушао пренети у своју земљу и држати као своје начело.

Шта се од републиканских и напредних идеја најпре може остварити, видео је на путовањима по Швајцарској. Њу је понајвише прешао пешке и „све певајући”! Схватио је да се тако боље види народни живот. Није гледао само природне лепоте, већ се занимао и за нове институције, за уређење живота. Бележи да је видео „красна заведенија”, „познао сам више малих република”, „био сам републиканац за скоро два месеца”!

Ношен интересовањем за карактер институција модерног друштва обилазио је, не само оне незаобилазне установе високе културе, већ и судове, затворе и различите социјалне заводе. У Паризу је импресиониран сазнањем колико се може хуманизовати чак и живот затвореника. Ипак, најтемељније је посматрао школство, гледајући шта се све може пренети у његову земљу.

У свом суочавању са Европом, Матић је ипак видео различите ствари. На једној је страни импресивна слика техничког напретка. Када су му у Бечу предложили вожњу фијакером, Матић бележи да он уопште није ни знао шта је то фијакер!, а камоли „телеграф електромагнетични”. Први пут је ишао „гвозденим путем“ (возом) и био усхићен („жмарци човека обузимају”) када се „двоја парна кола мимоиђу”. Исто тако су Матића импресионирали духовни узлети које је јасно и брзо препознавао.

Међутим, Матић, хегеловац, видео је и другу страну Европе. Сматра да се затиру или искривљују идеје Француске револуције и споро шире континентом. Велике силе спречавају ослобођење других народа, Пољака и Јужних Словена. Понесен одушевљењем за Француску револуцију, креће да учествује у револуционарним збивањима свог народа, у борби за ослобођење од Аустроугарске, схватајући да је то, на неки начин, и борба против Европе.

Превише слободоуман за Лицеј

Згранут је мишљењима оних европских „слободоумних” духова који истичу да ослобођењу Италије треба придонети тако да јој се од Аустрије припоји Ломбардија, а да се овој царевини да компензација у „Доњем Подунављу”, Матићевој земљи! Сматрао је да слободна Европа не може „отимати туђе“, да ослобођење мора да захвати целу Европу и да се више не може одлагати захтев „да све државе уставним правитељствима управљене буду”.

Ову идеју је имао стално у виду, и онда када је био на високим положајима у својој земљи. У литератури се понавља мишљење да су наши „у младости слободоумни филозофи постали касније браниоци режима и министри” и као пример, олако, се помиње баш Матић. Он је остао веран свим основним идејама које је врло рано формулисао. Знао је, међутим, да облике и меру њихове реализације диктирају историјске околности, а не појединци или младалачки идеали.

Пример за то је и Матићев слободоумни наступ на Лицеју, због кога је и био први одстрањени наставник Лицеја, жртва (универзитетске) праксе која је уведена у Србији и пре него што је она добила универзитет, тј. подигла Лицеј на ниво Велике школе!

Матић није толико одступао од својих идеја колико је доследно примењивао начело које је усвојио у младости преводећи књиге о стоичару, цару Марку Аурелију – умети себи заповедати. А заповедао је себи да учини све оно што буде могуће у околностима у којима се делује и да достојанствено подноси околности које спутавају остварење његових идеала.

У аутобиографском спису Нешто из мог живота забележио је да је против његове воље постављен за „попечатеља за просвету”. Књазу Милошу је одмах рекао да је прво што ваља урадити „Велику школу (свеучилиште) под његовом владом завести”. Знајући књажеву нарав, одмах је додао да Грчка, која је мања, има универзитет. „Можемо ми то и лакше него Грчка”, казао је књаз, одобрио предлог и наложио да се то одмах и уради. Матић је направио потребне припреме, али од замисли није било ништа. Понављао је свој предлог, указујући да је било више великих српских владалаца, краљева и царева који су подизали задужбине, цркве и манастире, „али ни са једном није у део пало да Велику школу оснује”. Узалуд је било ово лукавство.  Матић се жалио на неочекиване „обрте у мишљењу”, недозвољену хировитост у вођењу државних послова и на то да је брзо кварено и оно што је урађено.

Учитељ народни

Свим силама се трудио око стабилних институција и поштовања устава, па био он чак и мањкав. Није био у „служби режима”, већ својих идеја. Када их није могао следити бар у некој мери, подносио је оставку. Одступајући од министарског положаја, пошао је код књаза Милоша. Овај га није хтео ни примити поручујући: „молиће кад не буде имао одкут живити”, јер га није уопште вратио у службу, ни на место са кога је за министра унапређен. Стоички формиран, Матић пише како је прихватио невољу – отпустио је послугу, жена је преузела кућне послове, а он је „сам своју децу учио”. У таквим временима и приликама је преводио и писао и дао значајне прилоге нашој култури.

„Учитељ народни”, „свето име за наш народ” – Доситеј је био његов узор.


Коментари4
1677d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran Jovanović
Članak je solidan, ali nekompletan. Autor pominje da se Matić bavio prevođenjem, ali o tome nema ni reči, ni šta je ni koga je prevodio. Izgleda da je prevodilačka aktivnost za naše publiciste još uvek poslednja rupa na svirali, pri čemu se zaboravlja na njen značaj kao sredstva kulturnog transfera, naročito za tada vrlo nerazvijenu Srbiju.
vasa iposlezime
Primer Srbima i Srbiji! Umesto neprekidnih i bezrazloznih hvalospeva onim nasim "mladim i talentovanim" koji u Svet odlaze bez zelje da se u svoju otadzbinu vrate i samo sa ambicijom svakovrsnog unapredjivanja svog sopstvenog sebe ... biografija i zivot G. Matica treba da bude uzor. Rad na sebi - a onda sluzenje onima koji ce od toga imati najsiru korist! Na zalost, ovakav soj Srba je izgleda u potpunom izumiranju.
Ђорђе Стакић
Одличан текст и импозантна личност Димитрија Матића.
a anonimus
Naravno da je prof. Zunjic to otkrio, pa on se jedini bavi nasom nacionalnom filosofijom vec decenijama. Tog coveka treba hitno vratiti u Srbiju da nas bar malo prosveti.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља