ДАРВИНИСТИ И КРЕАЦИОНИСТИ (1)

1.

НЕНАУЧНИ ПРИТИСАК НА ОБРАЗОВАЊЕ

Креационистичке „донације” српским школама

Званичних реакција Министарства просвете на ове активности никада није било због чега је цела ствар добила пун замах. Пре неколико месеци, на адресе скоро свих наставника биологије и других природних наука у школама у Србији стигао је мејл једне издавачке куће у ком се нуди поклон у виду луксузног издања књиге „Еволуција или стварање”

Половином 19. века, утицајни британски филозоф Џон Стјуарт Мил изговорио је реченицу која представља суштину сваке дилеме о правцима развоја образовања у савременим друштвима: „Образовање које организује држава мора бити образовање за све, а да би било образовање за све, мора бити секуларно.” Како је даље објаснио, секуларно (или лаичко) образовање подразумева обучавање које ће будућим грађанима омогућити познавање и разумевање свега што има везе са овим животом – закона физичког света, функционисања сваког тела, али и протекле природне и друштвене историје. Другим речима, „секуларни су сви садржаји осим религије.”

Суштински, световна еманципација у образовању морала би се заснивати на рационалном приступу у сазнавању света који нас окружује, као и логичком закључивању о узроцима и последицама природних и друштвених феномена. Све ово, у својој основи, представља систем мишљења који је својствен научној перцепцији заснованој на разуму, чињеницама и искуству. Овде треба додати и хуманистичке и плуралистичке тенденције секуларног образовања, кроз унапређивање самосвести, индивидуалности и толеранције.

Алтернатива лаичким образовним правцима јесте клерикално образовање које се заснива на тзв. „библијској филозофији живота”. У овој слици света постоји врховни ауторитет (бог), креатор свега живог и неживог и свих природних и друштвених закона. Образовање мора бити догматично јер све што можемо знати већ је садржано у Светом писму и то не сме бити предмет дискусије и критике. Оваквим дестимулисањем упитаности и радозналости потенцира се некритичко мишљење и интелектуална лењост, док друштвени појединац гуши своју индивидуалност и сваки интелектуални процес који може угрозити беспоговорну веру. Како је наглашавао немачки теолог Мартин Лутер: „Разум је највећи непријатељ вере.”

Зашто су ове теме актуелне у 21. веку? Социолози се баве веома различитим узроцима дубоке кризе модерне цивилизације која је праћена фрустрацијама и стрепњом од будућности. Шта год ти разлози били, резултат је сасвим приметно окретање ка утешном уљуљкавању у теолошку визију света обојену, између осталог, друштвеним мистицизмом, вером у супериорност сопствене групе и религије, као и препуштањем ауторитету спасиоца. Будући да су управо то вредности конзервативних десничарских политичких снага, ни најмање не чуди пораст њихове популарности и белосветско манипулисање ксенофобијом. И као у зачараном кругу, стимулисање религијског светоназора повећава слепу веру у политику која се заснива на одсуству рационалног мишљења и повлачи за собом још веће сатирање критичког и хуманистичког светоназора. Читав овај процес показује тесну везу са образовањем, јер избацивањем науке из образовног процеса, односно убацивањем креационистичке догме која суштински негира науку, сужава се видик друштвених алтернатива а повећава се неупитност владајућих идеологија и ауторитета. Ова објашњења свакако представљају превелико упрошћавање реалности, али јесу један од момената који синергистички усмеравају свет ка ирационалном конфликту.

Најважнији задатак креационистичких покрета данас јесте управо утицај на образовање. Школски узраст детета је идеално време за изграђивање погледа на стварност будућих грађана. Како нам саопштава једна учитељица из хришћанског дечјег кампа у САД, људска бића, старости између седам и девет година, могу се навести да верују у било шта. Сам креационизам – идеја по којој је читав свемир, и све живо и неживо што се у њему налази, дело креаторских промисли бога – постаје организован покрет у образовању почетком 20. века, убрзо након што су се у школама појавили научни садржаји који су се косили са религијским догмама. Покрет је настао у руралним подручјима југа и средњег запада САД, али се убрзо проширио по читавом свету, укључујући Србију. Што је најважније, због удружености са све снажнијим конзервативним политичким снагама, ови покрети данас имају невероватно пуно новца што њихов значај и могућности утицаја на образовне политике чини огромним.

Мало је вероватно, међутим, да су у Србији креационистичке организације повезане са политичким странкама и влашћу, па чак и са СПЦ која је своје задовољење пронашла у веронауци и генерално се мало занима за научна питања. Чак се и покушај бивше министарке просвете Љиљане Чолић да избаци еволуцију из програма наставе и да убаци ове религијско-догматичне садржаје у часове науке, вероватно могу приписати њеном незнању и фундаменталистичком светоназору, а не припадношћу неком од ових покрета. То наравно није спречило београдско удружење креациониста, тзв. Центар за природњачке студије, да пружи пуну подршку религијским напорима министарке. Због вишедеценијског занемаривања образовања, ипак, утицаји креациониста у српским школама постају све интензивнији. Званичних реакција Министарства просвете на ове активности никада није било због чега је цела ствар добила пун замах. Протеклих деценија, све више креационистичких филмова и књига стиже у виду донација у српске школе. Због немогућности да од својих средстава купе нову научну литературу, сваки поклон је више него добродошао школским библиотекама и наставницима.

Пре неколико месеци, на адресе скоро свих наставника биологије и других природних наука у школама у Србији стигао је мејл једне издавачке куће у ком се нуди поклон у виду луксузног издања књиге „Еволуција или стварање”. Количина новца коју су на овај начин креационисти уложили у српске школе је, по свој прилици, огромна, незамислива за нашу просвету. Књигу су написала двојица европских креациониста и класичан је приказ библијске „теорије креације” која је заснована на негирању научних објашњења процеса еволуције. У најновијој варијанти креационизма, тзв. „интелигентном дизајну”, доказ за постојање творца тражи се у наводној савршености живих бића која се, по овом гледишту, не може разумети без интелигентних креаторских активности натприродног ентитета. Слично другим савременим креационистима, и аутори ове књиге користе се квазинаучном аргументацијом у оповргавању научних објашњења и доказа еволуције. Заобилажење добро утврђених чињеница и података, уз замагљивање саме научне методологије у еволуционим истраживањима, јесте оно што карактерише и ову и друге креационистичке књиге. Највећа опасност таквих садржаја у образовању огледа се у коришћењу квазинаучног језика који школској деци и ненаучној јавности може изгледати као права наука, а сама „теорија креације” може се перципирати као једна исправна научна алтернатива. Дакле, све ово јесте покушај да се религијска догма протури кроз научно образовање.

У време када се наше друштво бори са примитивизмом, епидемијом незнања и пропалим образовањем; у време када Министарство просвете покушава да реформише наставу и формулише стратегије образовања, занемарити овакве прикривене упливе у образовни процес не може бити паметно. Чекамо реакцију.

Др Биљана Стојковић

(објављено 11. јула 2015)

-------------------------------------------------------------------------------

2.

Знам да Бог постоји

Мој покушај да из програма за биологију у осмом разреду основне школе изоставим лекцију Порекло и развој људске врсте – Сличност човека са човеколиким мајмуном (заступљену са укупно два часа) и ове часове преусмерим на претходну лекцију Породица и здравље – Здрава породица, тешко да се може окарактерисати као избацивање науке из наставног процеса и, како у даљем тексту стоји, „убацивање религијско-догматичких садржаја у часове науке”.

У тексту др Биљане Стојковић у коме се помиње и моја маленкост, исказани су извесни ставови и тврдње који завређују коментар и исправније тумачење. Цитирам: „Избацивањем науке из образовног процеса, односно убацивањем креационистичке догме која суштински негира науку, сужава се видик друштвених алтернатива...”

Поставља се питање како др Стојковић доживљава појам науке и шта под тим појмом подразумева, ако читаву област научног деловања које се протеже на безброј различитих дисциплина своди на једну једину још увек (и заувек) недоказану теорију еволуције којој,  како се деценијама понавља, фали још само једна карика?!

Мој покушај да из програма за биологију у осмом разреду основне школе изоставим лекцију Порекло и развој људске врсте – Сличност човека са човеколиким мајмуном (заступљену са укупно два часа) и ове часове преусмерим на претходну лекцију Породица и здравље – Здрава породица, тешко да се може окарактерисати као избацивање науке из наставног процеса и, како у даљем тексту стоји, „убацивање религијско-догматичких садржаја у часове науке”.

Опет госпођа Стојковић о науци, и то где, у основној школи. Као некадашњи основац, затим бивши министар просвете и најзад још увек активни универзитетски професор, мислим да не грешим ако тврдим да се у основној школи стиче основно образовање, а научном едукацијом бави у нешто старијем узрасту.

Иначе да Бог постоји говори управо чињеница да некима толико смета. Да није тако, ваљда се мој ситни министарски потез не би памтио више од једне деценије.

„Шта је тело ако душа није њиме огрнута”, каже Свети Николај Охридски и Жички, један од највећих српских ерудита и мислилаца свих времена, цењен и поштован у читавом свету, а уз то још и доктор наука. Када га је један немачки официр током његових заточеничких дана у логору Дахау запитао да ли и даље верује у Бога, светитељ му одговори: „Некада сам веровао, а сада више не верујем, сада знам да Бог постоји.”

И ја знам да Бог постоји, обраћам му се у свакој невољи. Кажем: „Боже, помози!” Коме се обраћате Ви, драга Биљана, кад имате неке проблеме. Претпостављам да завапите „Природо, помози”. Биће можда да сте Ви вазда весели и раздрагани, па Вам никада никаква помоћ није потребна. Али, „није живот што и поље прећи”.

Шта ћемо са бројним добитницима Нобелове награде за науку који су били верујући људи. Логично би било аутоматски их сврстати међу обичне незналице и шарлатане. По еволуционистичким догматима, душа је вероватно сплет мислећих и осећајних жила, насталих од једноћелијских амеба током више милиона година.

Биологија је на крају основног школовања за многе ђаке растанак са овим предметом, па зар да им последња лекција буде да смо настали од мајмуна (а шта ако ипак нисмо!). Ето, ту последњу лекцију ја сам заменила градивом о здравој породици. О, каквог ли тешког скрнављења науке!

На крају још један цитат, чувена максима која се приписује Имануелу Канту: „По звезданом небу над собом и моралним законима у себи, знам да Бог постоји за мене и у мени.”

Питам се шта Вама и осталима више смета: звездано небо или морални закони?

Др Љиљана Чолић

редовни професор Београдског универзитета

(објављено 18. јула 2015)

-------------------------------------------------------------------------------

3.

Теорија еволуције може бити  хипотеза

Савремена наука, сем теологије, нема доказа да Бог постоји, али нема доказа ни да не постоји. Човек нема довољно чула, знања и неопходних услова да би спознао све велике тајне космоса и живота. Могуће је и да постоји нешто што не можемо, за сада а ни у будућности, ничим доказати

У тексту „Креационистичке ’донације’ школама”, објављеном у вашем додатку, др Биљана Стојковић нас упознаје да је на адресе скоро свих наставника природних наука у школама Србије стигао мејл једне издавачке куће у коме се нуди поклон у виду луксузног издања књиге „Еволуција или стварање”. Др Стојковић је забринута јер сматра да би креационизам могао попримити забрињавајуће размере у нашем друштву и негативно утицати на образовање у школама. Осуђује и Министарство просвете што још не реагује и жестоко се обрушава на креационисте.

Навешћу само неке њене „бисере”: „Слично другим савременим креационистима, и аутори ове књиге користе се квазинаучном аргументацијом у оповргавању научних објашњења и доказа еволуције, заобилажење добро утврђених чињеница и података уз замагљивање саме научне методологије у еволуционим истраживањима, јесте оно што карактерише и ову и друге креационистичке књиге.” Нажалост или на срећу, доказа еволуције и дoбро утврђених чињеница, за сада, нема.

Чињеница да су ниже и више врсте живих бића, по многим органима и системима организма, сличне, или да су им ембриони још сличнији, није доказ да су се жива бића развијала еволуцијом. Сасвим је нормално да су организми живих бића више или мање слични, јер су настали једном промисли, по једном истом систему. Зар и оно што човек ствара својом промисли не ствара по истом систему?

За еволуционисте, фосили су, уз бројне претпоставке, спекулације, заблуде и лажи, главни доказ еволуције. Милиони фосила свих сложенијих живих бића, као сасвим формираних врста, без прелазних облика, нађени су у великом броју у истом слоју земље. Где су прелазни облици? До сада је било више милиона врста живота, рачунајући и изумрле. За сваку врсту, да би се развила и опстала, био би потребан огроман број прелазних облика, а у фосилима их нема. Недостатак фосила прелазних облика упућује да живот није настао и еволуирао еволуцијом.Чињенице у везис фосилима најчувенијих наводних прелазних облика, прастарог гмизавца археоптерикс, прастарог малог коња са више прстију и рибе целакант, која је наводно изашла на копно, врло су непоуздане. Човек, хомосапијенс, настао је пре 30.000 до 100.000 година? Фосили заједничког претка мајмуна и човека, односно прелазне врсте према човеку, нису пронађени. Разне скице, макете, модели хоминида, које обилато користе еволуционисти, нису никакав научни доказ већ искључиво машта појединих еволуциониста. Заправо, једини евентуални прелазни облик, који је до сада пронађен, јесте археоптерикс. Ако прихватимо да би то могао бити прелазни облик, имамо само један пример прелазног облика. На једном случају у науци се не може ништа закључити.

Постојеће прилагођавање појединих живих бића животној средини дешава се стално, али та прилагођавања  нису дала нове врсте већ само неке промене на истој врсти. Свакодневно слушамо о мутацији вируса и бактерија, али те мутације не дају нову врсту живота. Свакодневно човек ради на генетском инжењерингу, али се добијају само хибриди исте врсте. Мутација се догађај  на јединки а не на већој популацији. Ако би мутацијом настала јединка нове врсте она не би могла опстати. За опстанак нове врсте неопходно је имати истовремено бројне јединке оба пола.

Др Стојковић посебно истиче „научну методологију у еволуционим истраживањима”. Сва та истраживања су, на крају, хипотезе, спекулације, са доста контроверзи, без правих научних доказа. Објашњење спонтаног  настанка аминокиселина, бројних разноврсних протеина, фантастичне ДНК, необјашњивог генома, ћелијске опне, ћелије, бројних органела ћелије и, на крају, живота, искључиво су спекулације, уз маштовиту „научну гимнастику”, које се не могу научно доказати нити експериментом поновити.

Др Стојковић, са „несумњивим ауторитетом” великог научника и педагога, све што није у складу са ставовима неодарвинистичке догме назива „сатирање критичког и хуманистичког светоназора”, квазинауком. Очекујем да ускоро неодарвинисти прогласе и Дарвина за опасног квазинаучника. Зашто? Дарвин се не бави  настанком живота, зна како је настао живот. У закључку своје књиге„О пореклу врста” он каже: „Вероватно постоји нешто узвишено у схватању да је Творац семе свеколиког живота, који нас окружује, удахнуо само неколицини или чак само једном облику и да је из тако једноставног почетка настало и настаје безброј најлепших и најчудеснијих облика.” У уводу исте књиге Дарвин истиче: „Дубоко сам свестан да се на сваку тачку, о којој се расправља у овој књизи, могу применити чињенице које често очигледно воде до закључака који су супротни онима до којих сам ја дошао.” Дакле, Дарвин износи своје мишљење, али ништа не тврди, дозвољава и другачије могућности. Супротно Дарвину, већина неодарвиниста не дозвољава ништа изван своје тврде догме.

Навео сам само неке основне, опште податке који указују да се теорија еволуције може посматрати само као хипотеза а не као научна истина. Изношење бројних конкретних података, који указују на ненаучне, недоказиве ставове неодарвинизма, захтевало би велики простор те нисам у могућности да то приложим у овом кратком тексту

Др Стојковић истиче и своје ставове о политичким  околностима у свету које погодују афирмацији креационизма. „Будући да су управо то вредности конзервативних десничарских политичких снага, ни најмање не чуди пораст њихове популарности и белосветско манипулисање ксенофобијом…који синергистички усмеравају свет ка ирационалном конфликту.” А ко данас промовише, афирмише, финансира догматски неодарвинизам широм света? Оне политичке снаге, организације, лобији које владају светом, које воде свет ка општој глобализацији, општој пљачки, општој неслободи, ратовима широм света, прикривеном ропству, моралној и свакој деструкцији нација, држава, савременог човечанства. То су представници најкрупнијег капитала и савременог неолибералног капитализма. Овим зликовцима неодарвинизам знатно помаже јер кад Бога и морала нема све је дозвољено и лакше је обавити све облике деструкције. Изгледа нелогично, али овим снагама зла данас се у свету највише опиру представници конзервативне политичке деснице и конзервативне политичке левице.

У овом кратком тексту нема простора за озбиљнији осврт на креационизам. Савремена наука, сем теологије, нема доказа да Бог постоји, али нема доказа ни да не постоји. Човек нема довољно чула, знања и неопходних услова да би спознао све велике тајне космоса и живота. Могуће је и да постоји нешто што не можемо, за сада а ни у будућности, ничим доказати. Нажалост, ништа под „капом небеском” нисмо дефинитивно спознали. О свему, поготово о настанку света, настанку живота, о животу, више не знамо него што знамо. Много од онога што мислимо да знамо, генерације које ће доћи откриће да смо били у заблуди. Границе нашег незнања су нам непознате, вероватно бесконачне. Мудри Сократ би и данас рекао„Ја знам да ништа не знам.”

Др Радмило Рончевић

хирург, научни саветник

(објављено 18. јула 2015)

-------------------------------------------------------------------------------

4.

Да ли је трава настала пре звезда

Да ли судр Љиљана Чолић и др Радмило Рончевић они заговорници учења „Дан епоха“, где се шест дана у библијском „Постању“ сматра за метафору шест веома дугачких геолошких епоха? Или су, напротив, заговорници „Теорије прекида“, па сматрају да је између првог и другог стиха „Постања“ протекло огромно време, а да се потом од трећег стиха, тј. од раздвајања светлости од таме, па до стварања човека све догодило за шест земаљских дана?

Пре него што би се могло и помислити на евентуалну научну полемику с проф. др Љиљаном Чолић и др Радмилом Рончевићем, потребно је утврдити које је њихово становиште, односно за шта се они, у својим текстовима, залажу. Пошто се потписују с пуним научним титулама, а објављују у рубрици „Наука“, очекивало би се да је поље њиховог деловања и евентуалне дискусије – научно. При томе под науком подразумевамо скуп логичких и емпиријских метода који обезбеђују посматрање одређених феномена, с циљем да се они протумаче и разумеју. Који су научни ставовио еволуцији проф. др Љиљане Чолић и др Радмила Рончевића? Које научно објашњење они нуде уместо теорије еволуције? Од научника се, наиме, очекује да понуде, макар у назнакама, неко алтернативно решење, уместо оног које нападају. Тако би се и њихови аргументи могли равноправно процењивати и тестирати, наспрам оних које (оправдано, или не) критикују.

Ово није тако једноставно питање. Критичари теорије еволуције обично наступају под скупним називом „креационистичка наука“, али она није јединствена нити је кохерентна, а по свом основном методу није ни наука. Да не буде забуне, када кажемо „теорија еволуције“, не мислимо на претпоставку или спекулацију већ (да парафразирамо Ричарда Докинса) на систем идеја који објашњава или расветљава групу чињеница или феномена, односно на исказ који представља опште законе, начела или узроке нечег познатог или опаженог. Рецимо на теорију електромагнетизма и квантну теорију, на основу којих су људи конструисали све електронске уређаје које данас користимо.

Која је, дакле, „теорија“ за коју се залажу проф. др Љиљана Чолић и др Радмило Рончевић? Да ли она проистиче из неке од креационистичких школа? Да ли су они заговорници учења „Дан епоха“, где се шест дана у библијском „Постању“ сматра за метафору шест веома дугачких геолошких епоха? Или су, напротив, заговорници „Теорије прекида“, па сматрају да је између првог и другог стиха „Постања“ протекло огромно време, а да се потом од трећег стиха, тј. од раздвајања светлости од таме, па до стварања човека све догодило за шест земаљских дана? Могуће је и да се залажу за учење о „Младој земљи“, које се најбуквалније држи „Књиге постања“? То би подразумевало да др Рончевић и проф. др Чолић сматрају да је Земља стара неколико хиљада година, те да је настала пре Сунца, а океани пре копна, трава и дрвеће пре звездаитд. Да ли су, можда, поборници „теистичке еволуције“ или „специјалног креационизма“, па верују да је Бог могао створити свет кроз природни процес еволуције? Тек када будемо знали одговоре на ова питања, моћи ћемо да сучелимо научне аргументе са ставовима проф. др Љиљане Чолић и др Радмила Рончевића. До тада је сасвим беспредметно расправљати о томе има ли, или нема, сведочанстава о „прелазним формама“, „изгубљеним карикама“, или о „мајмунским прецима“.

Додуше, постоји још једна могућност. Можда проф. др Љиљана Чолић и др Радмило Рончевић у овој полемици и не наступају са научних позиција? Могуће је да су њихови ставови, заправо, израз њихових религијских уверења. На то имају пуно право и било би сасвим неприкладно, па и неучтиво, с њима о томе полемисати. Но, уколико је у питању вера, онда је подједнако неприкладно скривати је иза тобожњих научних истина. Ако се неко позива на науку, онда његове тврдње морају бити тестиране методама науке. Научнике не обавезује онтолошки натурализам. Има много искрено религиозних врхунских научника. Али и њих, као и све друге научнике, обавезује методолошки натурализам. Наиме, у научним објашњењима не можете се позивати на Бога. Божанска промисао, без обзира на то да ли у њу верујете, по дефиницији је непроверљива, па тако не може бити предмет научног тестирања и истраживања.

Група аутора:Проф. др Александар Палавестра,Проф. др Сташа Бабић,Проф. др Софија Стефановић,Доц. др Марко Порчић 

Одељење за археологију, Филозофски факултет Универзитета у Београду

(објављено 25. јула 2015)

-------------------------------------------------------------------------------

5.

Ко данас оспорава теорију еволуције?

Др Чолић наводи да се, када је у невољи, обраћа богу за помоћ и поставља питање коме се ја молим. Мој одговор је – никоме. Одавно сам превазишла инфантилну потребу да верујем у то да ме неко имагинарно биће чува и креира ми судбину. Секуларност подразумева преузимање одговорности за сопствени живот

Креационисти верују да су у Библији записане речи бога и да су, стога, сви наводи у тој књизи апсолутне и неупитне истине. Полазећи од такве премисе, библијским креационистима потпуно је неприхватљиво било какво научно објашњење постанка и еволуције живих бића. Овакве ставове демонстрирали су нам др Љиљана Чолић и др Радмило Рончевић у Културном додатку „Политике”, 18. јула 2015. Иако би титула доктора наука морала подразумевати макар површно познавање филозофије науке, чини се да су два професора Универзитета у Београду пропустила да разумеју повезаност научне методологије и стицања знања о свету који нас окружује. Могуће је да основни научни принципи нису пресудни за хирургију којом се бави др Рончевић, нити за оријенталистику коју предаје проф. Чолић, али за фундаменталну науку и разумевање основних законитости природе и њених процеса то јесте и увек ће бити камен темељац.

Задатак теорије еволуције, апсолутно неупитног научног система за све оне који науку разумеју, јесте да објасни еволуцију као процес у природи. Насупрот мишљењу др Рончевића, данас не постоји нити један податак из науке који негира еволуцију или теорију еволуције. Напротив, сва савремена истраживања – од палеологије, геологије, пребиотичке хемије, антропологије до молекуларне биологије и геномике – само је обогаћују и надопуњују. Сумње и питања које он поставља у тексту, одавно су решени и показани. Потпуно је јасно да креационистичкој позицији не преостаје ништа друго до да сваки научни податак и доказ еволуције прогласи лажним и исфабрикованим. Уколико би желео да компетентно расправља о еволуцији, др Рончевић би морао посветити мало времена проучавању старих и нових биолошких сазнања. Уместо што тврди да прелазних фосила нема у научним колекцијама, могао би о томе нешто прочитати и засигурно ће пронаћи да их има на стотине. Такође, палеоантропологија је препуна фосила предака и сродника људске врсте, а из неких се данас изолује и анализира ДНК. Механизми постанка живота и првих генетичких система интензивно се демонстрирају у биохемијским лабораторијама, што нису подаци који се крију од јавности.

Биографија др Рончевића апсолутно подржава моју тезу да је креационизам тесно повезан са десничарским политичким ставовима. Додатно, у данашњој слици света сасвим је јасно да је неолиберални капитализам најчвршће усађен у конзервативним хришћанским политикама. Нису нови ни креационистички покушаји да се теорија еволуције и секуларност окриве за пропаст етичких норми. Оспоравања тврдње да је религија разлог моралног понашања налазимо још код античких филозофа! Човек је способан да врши свестан избор својих поступака захваљујући неуролошкој основи својих когнитивних способности, а томе нас учи еволуциона биологија.

Текст др Чолић такође јасно говори да, поред незнања, креационисти имају још један непремостив проблем са науком – њена методологија је секуларна. Иако наука не захтева да будете неверник, већ само да не бркате своју религију са научном методологијом, у креационистичким главама те се ствари не могу одвојити. Страх од рационализације света изван домашаја религије за њих је паралишући. Др Чолић наводи да се, када је у невољи, обраћа богу за помоћ и поставља питање коме се ја молим. Мој одговор је – никоме. Одавно сам превазишла инфантилну потребу да верујем у то да ме неко имагинарно биће чува и креира ми судбину. Секуларност подразумева преузимање одговорности за сопствени живот.

Др Биљана Стојковић

(објављено 25. јула 2015)