ДАРВИНИСТИ И КРЕАЦИОНИСТИ (2)

6.

Да ли је Земља округла или је ипак равна плоча?

Да ли код неког данас горе изнето питање може да изазове недоумицу? Не верујем. Нисам могао да замислим да на почетку двадесет првог века још увек постоје припадници научне заједнице који не знају да је еволуција природном селекцијом доказана безброј пута. Ипак – постоје, тако др Радмило Рончевић, научни саветник, пише: „На жалост или на срећу, доказа еволуције и добро утврђених чињеница, за сада, нема.” Али, господине Рончевићу, осврните се, докази се налазе свуда око нас, само треба гледати. Током обичне шетње парком можете видети више врста храстова (Quercus spp.). Они су сви храстови – личе један на други – али су и посебне врсте – лужњак прилагођен влажним стаништима, китњак – сувљим, цер – сушним... Ако наиђете на дивље нане (Mentha spp.), јасно је да су све оне нане, али исто тако да је водена метвица – једно, а коњски босиљак друго. Треба бити слеп и не видети да се те сличности и разлике могу најједноставније објаснити тиме да све оне имају заједничког претка, а да су посебне (различите) врсте постале прилагођавајући се влажним односно сувљим или јако сувим стаништима. Или је можда Творац створио једну врсту нане за мочваре, другу за живот у шуми, а трећу за ливаде? Ако укрстите нане добићете можда потомство, али је оно обично стерилно. Сетите се само питоме нане (Mentha x piperita), познатог хибрида – стерилног хибрида! Сада вам је очигледно да сам ја ботаничар, али ботаничар, зоолог... биолог свеједно, наставићу даље: Само орхидеја (Orchidaceae)има 20.000 доказаних врста, тешко ми је да замислим тај Ум који их је створио, а врло лако замишљам безброј станишта свако са својим јединственим условима.Даље, исти аутор: „Где су прелазни облици?” Многи, исто свуда око нас, погледајте обичну врбу (Salix sp.), њене цвасти су ресе, цветови једнополни без цветног омотача (карактеристике биљака које опрашује ветар), али и присуство нектарија (особина ентомофилних предака). Колико има врста са једнополним цветовима у којима се јасно виде редуковани прашници или тучак (остатак предачке двополности), не зна се број. Погледајте гинко (Ginkgo biloba), додуше ту бисмо морали бити стрпљиви и студиознији, али једноставно – прочитајте. Видећете да то дрво у свом животном циклусу ствара сперматозоиде! (исто као и све папрати), а да му је грађа свих вегетативних органа слична грађи четинара (Голосеменице)... То је чак ботаничаре из деветнаестог века наводило да закључе да постоји мост преко јаза између папрати и голосеменица. Теорија еволуције природном селекцијом не само да је доказана него је и тестирана. Свако зна да је вештачком селекцијом (која је у суштини исто што и природна селекција) од самониклих, дивљих врста биљака добијено више врста гајених биљака. Гајени кукуруз, на пример, без сумње је другачија врста од дивљег претка од кога је настао. Гајени кукуруз је у сваком погледу толико другачији од свог претка да је потребно знање и искуство да би се они повезали. Кукуруз (Zea mays) који сви знамо са наших њива није дар неког милостивог божанства већ врста која је настала еволуцијом и селекцијом. Сваки корак овог процеса је добро и широко познат. То исто важи за све гајене биљке и животиње. Намерно нисам помињао фосиле, те изванредно чврсте доказе, просто јер о њима се најчешће говори, додаћу само да палеоботаника располаже са много доказа о еволуцији биљака. Могао бих да изнесем још много доказа, али мислим да нема смисла доказивати поново нешто што је одавно доказано. Колико ја знам, а већ четрдесет година се бавим проучавањем биљака, не постоји биолог који данас оспорава теорију еволуције, исто као што не постоји ни један научник који тврди да је Земља равна плоча.

Неколико питања за доктора Рончевића: „Свакодневно слушамо о мутацији вируса и бактерија, али те мутације не дају нову врсту живота.” Не дају нову врсту живота али дају нову врсту вируса или бактерије (овде је појам врста свакако специфичан, али то не мења ништа). И то изјављујете Ви, лекар који је морао бити сведок настанка отпорности бактеријских сојева на одређене антибиотике!? Какве везе има генетички инжењеринг и „хибриди исте врсте”? Прво, генетичким инжењерингом се не стварају нове врсте, већ само јединке жељених особина! И друго, свако зна да су хибриди јединке настале укрштањем индивидуа различитих врста. Или: „Мутација се догађа на јединки а не на већој популацији”? не разумем, ко то каже да се мутација догађа на већој популацији? „За опстанак нове врсте неопходно је имати истовремено бројне јединке оба пола”. Елементарна генетика (некада се слушала у оквиру биологије на првој години студија медицине)! докторе Рончевићу.

И на крају, изјава „Ја знам да ништа не знам” једно значи када је изговори мудри Сократ, а сасвим друго када потиче од неког ко није као он.

Др Радиша Јанчић

Шеф Катедре за ботанику Фармацеутског факултета у Београду

(објављено 25. јула 2015)

--------------------------------------------------------

7.

Теологија или мајмунологија

Не прихватам никакву еволуцију – ни атеистичку, ни псеудотеистичкујер еволуција не може бити теистичка. А зашто?Морамо се држати основне логике. Кратко и јасно – или Бог постоји или не постоји. Нема средње варијанте. Или је створио свет или није. Ако јесте, онда је свемоћан. Ако је свемоћан, зашто би човека стварао од мајмуна, а не директно

Видим да због два часа биологије поново заседају кризни штабови.Исто као пре једанаест година. Наравно да је вера једно, а наука нешто друго. Мада су за верујуће људе, од Бога и они сами и научне дисциплине којима се баве.

На питања која ми колеге археолози постављају немам намеру да одговарам. Нека од њих за мене су тајна будућег века, а за поменуте особе, нека буду како год знају, то јест како год мисле да знају.

Једно је сазнање, друго богопознање, а најгоре је тобожње свезнање, то јест незнање.

Рећи ћу само да не прихватам никакву еволуцију – ни атеистичку, ни псеудотеистичку јер еволуција не може бити теистичка. А зашто?

Морамо се држати основне логике. Кратко и јасно – или Бог постоји или не постоји. Нема средње варијанте. Или је створио свет или није.Ако јесте, онда је свемоћан. Ако је свемоћан, зашто би човека стварао од мајмуна, а не директно. Ако је створио свет и све што мисли, онда је и сам интелигентан. Ако је интелигентан зар би дозволио и тако уредио да његов син јединородни буде рођен од Марије, ћерке Јоакима и Ане из племена Давидовог, насталог у неком тамо колену од мајмуна? Зар је син Божији, Богочовек, Господ Исус Христос потомак мајмуна?!(Боже, опрости!)

Следствено реченом, прихватање било какве еволуције у контексту стварања света јесте негација ортодоксног, то јест православног хришћанства.

Уосталом, пошто дотична господа помињу Књигу постања, ево кратког цитата: „И створи Бог човека по лику своме, по лику Божијем створи га” (Прва књ. Мојсијева,1, 27).

Додуше, створени смо као слободна бића. Имамо слободу да изаберемотеологију или мајмунологију. У мојим школским данима сви смо били мајмунолози, без могућности да бирамо. Нажалост, и данас је тако.

Др Биљани Стојковић посвећујем једну анегдоту о Насредину хоџи из старих уџбеника за учење османског језика. Питали хоџу како зна да Бог постоји, а он им рече: „У мом животу све је како Бог хоће, а да Њега нема, ваљда би једном било и како ја хоћу.”

Драга Биљана, ако вам се некад све коцкице не поклопе баш по вашојжељи, можда је то зато што Бог тако хоће или допушта, а увек и у сваком случају из неког корисног разлога.

Љиљана Чолић

православна хришћанка, од тридесетог дана свог, од Бога датог, живота

(објављено 1. августа 2015)

--------------------------------------------------------

8.

Ништа у науци није неупитно

Професор др Александар Палавестра са сарадницима тражи да изнесем своје ставове о неким битним деловима Библије, о настанку космоса, наше планете и живота и закључује да ће тек тада моћи сучелити научнe ставовe и аргументe а„до тада је сасвим беспредметно расправљати о томе има ли или нема сведочанстава о „прелазним формама”, „изгубљеним карикама” или о „мајмунским прецима”. У свом тексту нисам ни једном речју помињао Библију нити сам коментарисао било какве ставове о настанку космоса и наше планете. Аутори поменутог текста не осврћу се на суштину мога текста нити пак побијају податке које сам изнео, већ траже полемику око нечега што ја нисам ни помињао. Како се то зове у науци? Не знам како би професор Палавестра дискутовао о теорији еволуције са Дарвином пошто се Дарвин није бавио настанком космоса, наше планете и живота; знао јеко је удахнуо живот на нашој планети. То му, мeђутим, није сметало да главни део живота посвети истраживању и расправљању о прелазним формама, недостaјућим карикама и пореклу човека.

Уместо осврта на податке из мога текста, поменути аутори су ми „са висине” одржали „лекцију” о науци те поред осталог кажу:„При томе под науком подразумевамо скуп логичких и емпиријских метода који обезбеђујупосматрање одређених феномена, с циљем да се они протумаче и разумеју.” Слажем се у потпуности са наведеним ставом. Међутим, протагонисти теорије еволуције, нарочито неодарвинисти, често, за доказивање битних чињеница, поготово када недостају „карике”, уместо скупа логичких и емпиријских метода, користе непроверљиве спекулације које се не могу ничим доказати нити експериментом поновити. Сличним стилом аутори текста дефинишу и теорију еволуције и наводе: „Да не буде забуне, кад кажемо ’теорија еволуције’ не мислимо на претпоставку или спекулацију већ на систем идеја који објашњава или расветљава групу чињеница или феномена, односно на исказ који представља опште законе, начела или узроке нечег познатог или опаженог.” Поштована господо археолози, ништа битно од наведеног теорија еволуције, до сада, није расветлила. И даље, најбитнији детаљи настанка и развоја живота остају на нивоу спекулација.

Могао бих и ја да кажем нешто о науци. Теорија, по дефиницији, представља једну или више хипотеза, у најбољем случају, јединствени систем закона и хипотеза. Хипотеза је комбинација искуства (које је увек недовољно) и незнања (које је велико). Ако је тако, онда је и теорији еволуције у основи  хипотеза.

На крају текста аутори коментара истичу: „Божанска промисао, без обзира на то да ли у њу верујете, по дефиницији је непроверљива, па тако не може бити предмет научног тестирања и истраживања.” Слажем се са добрим делом реченице. Но, и објашњење настанка  космоса и наше планете „Великим праском”, сингуларитетом је непроверљиво, експериментом непоновљиво, не може се ни једним законом природних наука доказати, али га ипак истражујемо. Узгред, „Велики прасак“ је у доброј мери у корелацији са библијским виђењем настанка космоса и наше планете.

У другом тексту истог додатка, др Биљана Стојковић истиче да ја не разумем научну методологију али да то, могуће, и није проблем јер „могуће је да основни научни принципи нису пресудни за хирургију којом се бави др Рончевић”. За разлику од теорије еволуције, хирургија је велика егзактна наука која почива на огромном искуству, провереним сазнањима и безбројним научним експериментима. Хирургија се не може радити на основу спекулација јер би то био недопустив кривични и етички прекршај, злочин. Др Стојковић каже: „Данас не постоји ни један податак из науке који негира еволуцију или теорију еволуције.” Има много података који негирају теорију еволуције, али нема сигурних доказа за коначно оповргавање теорије еволуције. Исто тако, нема ни једног доказа да Бог не постоји нити егзактних податaкa који потврђују еволуцију и теорију еволуције. Медицина је дефинитивно одбацила неке ставове наметнуте од еволуциониста. Слепо црево, крајници, тимус, тртична кост, нису докази еволуције, нису атавистички органи, већ важни органи савременог човека. Др Стојковић тврди да у научним колекцијама има на стотине прелазних фосила. Где су, ко их и зашто крије? Прочитао сам доста текстова о фосилима и еволуцији, али озбиљних података о прелазним фосилима веома је мало или их нема. О настанку живота др Стојковић каже: „Механизам настанка живота и првих генетичких система интензивно се демонстрирају у биохемијским лабораторијумима, што нису подаци који се крију од јавности.” Што се тиче механизма настанка живота, ту теорија еволуције апсолутно пада. Простор ми не дозвољава да наведем бројне податке о настанку живота и о животу, које теорија еволуције не може објаснити. Изнећу само детаљ о почетку настанка живота.

Не знамо поузданокако су се спонтано спојили атоми кисеоника, водоника, угљеника и азота у сложене молекуле аминокиселина. Апсолутно не знамо како су од аминокиселинаспонтано настали протеини, око милион врста у људском организму, са специфичним бројем и распоредом аминокиселина, а тиме и специфичним функцијама без којих нема живота. На пример, да би се формирао најраспрострањенији протеин колаген потребно је спојити 1055 аминокиселина у строго одређеном низу (укупно има 22 врсте аминокиселина које се разликују на основу броја и распореда атома кисеоника, водоника, угљеника и азота). Претпоставка је да су се некако у некој топлој барици спојиле аминокиселине и створиле протеине. То је у супротности са основама хемије, јер се у води мономер (аминокиселине) не може спојити у полимер (протеине) као што од праха шећера, који се стави у воду, не може настати коцка шећера. И кад би тако настали протеини, како је било могуће да спонтано настане тако велики број различитих протеина са специфичним бројем и распоредом аминокиселина, тиме и специфичним функцијама које омогућавају живот. Ако се, ипак, и то десило, опет од живота нема ништа јер се протеин сам од себе не може репродуковати и опстати. За репродукцију потребна је ДНК. Откуд одједном тако сложени молекули ДНК у којој је запис о репродукцији? Опет, ДНК без протеина не значи ништа, не може дати живот. Ето, сада некако, великим чудом, имамо и протеине и ДНК али опет нема живота. Да би настала ћелија, живот, који би се репродуковао, треба да се протеини, ДНК и друге компоненте живота налазе у некој мембрани. Откуд одједном и та мембрана са одређеним физичким, хемијским, физиолошким и репродуктивним својствима? И откуд онда ћелија, са бројним органелама, специфична сложена лабораторија? И од ћелије дођосмо до човека, до свести, морала, савести, говора бројним недоказивим спекулацијама. И све ове бројне, невероватне случајности јесу апсолутна научна истина, „апсолутно неупитан научни систем”, какао каже др Стојковић!? Ништа, поготово у науци, није апсолутно неупитно.

У недостатку аргумената, и у овом тексту, госпођа Стојковић се бави политиком, креационизмом и мојом биографијом. Наводи да моја биографија апсолутно потврђује њену тезу „да је креационизам тесно повезан са десничарским политичким ставовима”и „да је неолиберални капитализам најчвршће усађен у конзервативним хришћанским политикама”. Прошао сам свет више пута, одржао преко 100 предавања на великим светским хируршким конгресима, упознао еминентне интелектуалце и научнике и огромна већина њих сматра неодарвинизам далеко опаснијим за човечанство од креационизма. Др Стојковић, ипак, нe зна колико не зна.

Текст др Радише Јанчића углавном се односи на моје две реченице у којима подсећам да човечанство, кроз миленијуме, није приметило да је прилагођавање живих бића животној средини довело до нових врста живота већ само до неких промена на истој врсти и да мутације вируса и бактерија, о којима свакодневно слушамо, не дају нову врсту живота већ само нове врсте у истој породици живих бића. Он тврди да су такве појаве необорив доказ теорије еволуције. Сматрам да такав став није у складу са суштином теорије еволуције па је онда  полемика са др Јанчићем несврсисходна.

Радмило Рончевић

(објављено 1.августа 2015)

--------------------------------------------------------

9.

Судбина не постоји

За верујуће, Бог је створио „сав живи свет“, у којем не постоје две исте јединке. Свака је различита на свој начин. И свака је имала свој развојни пут. Зато се и теорија еволуције не коси у потпуности са приступом који промовише прогресивни креационизам. За заступнике овог правца, и еволуција се може разумети као производ Божје воље (осим тезе о настанку човека). Али, то је питање вере појединца, а не науке

Ако Бог постоји, судбина не постоји! Барем када је о хришћанској есхатологији реч. У одговору проф. др Љиљани Чолић, др Биљана Стојковић наводи: „Одавно сам превазишла инфантилну потребу да верујем у то да ме неко имагинарно биће чува и креира ми судбину. Секуларност подразумева преузимање одговорности за сопствени живот.“ Веровање у судбину је карактеристично за поједине пагане, анимисте, а може се пронаћи и у хиндуистичким тумачењима реинкарнације или код муслимана. Причу о предодређености у исламском учењу или „кисмету“ сјајно је описао Иво Андрић у „Травничкој хроници“. Проф. др Лазар Милин објашњава: „Када би Бог безусловно одређивао судбину људи, онда би то било у највећој супротности са Божјом правдом. /.../ Веровати у Бога, то значи веровати у Божју правду, Божју промисао и моћ молитве. А веровати у све то значи не веровати у слепу судбину, јер се то међусобно искључује.“ Када би се веровало у предодређеност, која се не може никако изменити, онда не би могло бити ни заслуга за добра дела, па самим тим ни „борбе“ за улазак у Царство небеско. А управо та „борба“ јесте и суштина вере у Бога. Како назначава ава Јустин, то је пре свега борба са самим собом. Она се тиче спознаје сопствених слабости, исправљања грешака, покајања и праштања. Бог је човеку дао и „слободну људску вољу“ и власни смо чинити шта год пожелимо. Али нас је и упозорио да постоје ствари које нису Богу угодне. То што човек има „слободну вољу“ не значи да сме чинити све што пожели. Јер, можда ће својим чињењем повредити другога. Због тога веровање у Бога уопште није у супротности са „преузимањем одговорности за сопствени живот“. Чак напротив. Такође, због овога се веровање не може окарактерисати ни као „инфантилна потреба“. На крају, када је о веровању реч, оно се тиче и разумевања Постања. Цела полемика је почела око питања креационизма и теорије еволуције. Веровати значи разумети да постоји „јединство у мноштву“ и „мноштво у јединству“. За верујуће, Бог је створио „сав живи свет“, у којем не постоје две исте јединке. Свака је различита на свој начин. И свака је имала свој развојни пут. Зато се и теорија еволуције не коси у потпуности са приступом који промовише прогресивни креационизам. За заступнике овог правца, и еволуција се може разумети као производ Божје воље (осим тезе о настанку човека). Али, то је питање вере појединца, а не науке.

Душан Пророковић

(објављено 1. августа 2015)

--------------------------------------------------------

10.

У змије су кратке ноге

Реаговање наставника Одељења за археологију Филозофског факултета (25. јула 2015) поводом текстова о еволуцији и креационизму ипак је дало добре резултате. Љиљана Чолић је неувијено рекла да не намерава да одговара на питања која су за њу тајна будућности, да не прихвата никакву еволуцију, те да је вера једно, а наука друго. Ставови Љиљане Чолић, „православне хришћанке од тридесетог дана свог, од Бога датог живота” (како се потписује), дакле, јасни су и недвосмислени и ту се свака научна дискусија завршава.

С др Радмилом Рончевићем, међутим, ствари нису тако јасне и једноставне. Он „господи археолозима” (што укључује и две професорке) замера што се „не осврћу на суштину његовог текста и не побијају податке које он износи, већ од њега траже да изнесе своје ставове према неким битним деловима Библије, настанку космоса, наше планете и живота”.

Греши др Рончевић. Пошто је сасвим паушално изнео тврдњу да не постоје докази за еволуцију, потражили смо од њега да, макар оквирно, образложи своје алтернативно научно објашњење феномена који су обухваћени теоријом еволуције. Тако функционише наука. Под својим „подацима” Рончевић очигледно подразумева различите варијације порицања еволуције, које ничим не утемељује нити образлаже. Нарочито се усмерио на наводни недостатак фосила и „прелазних форми”, то јест „карика које недостају”, што је уобичајена стратегија креациониста и других порицатеља еволуције. У истом броју Политике (од 1. августа), у коме има чак два своја текста, Рончевић је могао да примети и вест о открићу фосилизоване змије са четири ноге старе 113 милиона година. Да ли би овај фосил задовољио др Рончевића? Верујем да не би, те да ни четвороножна кратконога змија није та „изгубљена карика” коју креационисти вазда траже и која би их тобож убедила у постојање механизама еволуције. Увек незадовољни, захтевали би нове „прелазне фосиле” и „карике које недостају”, рецимо змију с још краћим ногама и тако унедоглед. Зато и није оправдано говорити о неким „изгубљеним карикaма”. Могло би се рећи да су сви живи организми на Земљи, некадашњи и садашњи, заправо својеврсне, међусобно повезане „прелазне форме”. Тако функционише еволуција.  Зато је усмеравање на недостајуће „изгубљене карике” бесмислено.

Што се тиче наводног непостојања фосила, на Одељењу за археологију смо спремни да др Рончевићу пружимо сав неопходан доказни материјал, барем када је реч о еволуцији човека. Упутили бисмо га и на друга одељења, музеје и корисну литературу. За почетак бих др Рончевићу, али и читаоцима Политике, препоручио сјајну књигу Ричарда Докинса Највећа представа на Земљи. Докази у прилог еволуције. У њој су веома јасно, експлицитно и утемељено образложени одговори на питања која тиште др Рончевића.

Коначно, не треба др Рончевић да брине о томе како бих ја дискутовао с Дарвином. Уверавам га да бих се с Дарвином савршено сложио, поготово с његовом последњом реченицом из Постанка врста, објављеном још 1859.

Проф. др Александар Палавестра

(објављено 8. августа 2015)