ДАРВИНИСТИ И КРЕАЦИОНИСТИ (3)

11.

Библија и еволуција

Познајем много атеиста, али врло мало њих зна на чему се заснива њихов „научни атеизам”. Изнећемо два најчешћа мишљења. Најраспрострањеније мишљење је да ће научници моћи да докажу како је од неживе материје настало биће. По другом мишљењу живот се појавио на Земљи тако што су клице живота дошле на Земљу са неког тела из васионе

У стручној књизи еволуционисте др Алексеја Тарасјева Биологија и креационизам (Београд, 1999) постоји одељак „Полемике у еволуционој биологији”. На страни 19. видимо да постоје „селекционисти” и „неутралисти”. На 22. страни постоје два мишљења „филетички градуализам” и „испрекидана равнотежа”. Др Биљана Стојковић замера опонентима и религиозним људима на погрешном методолошко-научном мишљењу. Да ли је погрешно сматрати да, ако постоје четири различита мишљења у еволуционој биологији, да ствари нису сасвим решене? А проблема сигурно има још.

Наш врхунски молекуларни биолог Владимир Глишин у „Политикином” Културном додатку од 9. 5. 2015. пише: „Остало нам је суштинско питање: како је настала прва жива ћелија, по слободној претпоставци пре око 3,5 милијарди година и какви су то били физичко-хемијски услови који су омогућили да од једног абиотског настане биотски свет? Онај други део, како је живи свет еволуирао од прве живе ћелије до запањујућег, задивљујућег биодиверзитета, данас је мање-више (подвукао Д. М.) решен.” У Културном додатку од 19. 12. 2009. Златко Паковић (по мишљењу писца ових редова „прво перо” Додатка), који је био врло критичан према религији, теологији и цркви, употребљава израз „фундаменталистички еволуционисти”. Паковић је приметио да има агресивних еволуциониста. Зашто ти еволуционисти нису тада критиковали проф. Глишина што је написао „мање-више”? Еволуционисти се обрушавају на теологију и на религиозне људе. Проф. Глишин је близу проблема еволуције, па ипак није написао да је све доказано, као што др Биљана Стојковић тврди.

Проф. Тим Вајт са универзитета Беркли пише: „Дарвин је био веома мудар кад је говорио о томе. Рекао је да морамо да будемо баш опрезни. Једини начин да заиста сазнамо како је изгледао заједнички предак јесте да га пронађемо.” Е, то је наука. Ако се пронађе, сви ћемо прихватити. Дотле еволуционисти само „основано верују” у еволуцију.

Једно време је била нa телевизији приказивана одлична серија под називом „Научни кафе”. Др Биљана Стојковић је одржала стручно и популарно предавање о еволуцији. Један слушалац је поставио питање о пореклу живота. Др Биљана Стојковић је одговорила (снимак постоји) „да се ми еволуционисти бавимо развојем живог света, а да је порекло живота питање за биохемију”. Тај одговор ми се заиста допао. Па, зашто дискутују теолози и биолози? Важнија је дискусија са биохемичарима!

Познајем много атеиста, али врло мало њих зна на чему се заснива њихов „научни атеизам”. Изнећемо два најчешћа мишљења. Најраспрострањеније мишљење је да ће научници моћи да докажу како је од неживе материје настало биће. Међутим, проф. Глишин овако завршава наведени чланак: „Овај нови рад је изузетно интересантан приступ, али хемичари који се баве пореклом живота треба још доста да раде у својим кухињама. Наша потера за примордијалном супом која се сама укувава и доводи до прве живе ћелије са свим карактеристикама које нека жива ћелија има очигледно ће још потрајати.” Па где је ту „научни атеизам”? Може се говорити само о „основаној вери и жељи” да се то догоди. Хекел пише: „Ако не примате теорију да је живот постао из мртве материје, онда у овој јединој тачки еволуционе теорије морате прибећи чуду.” Карл Фогт пише: „Морамо допустити да је живот настао из мртве материје, да бисмо тако избацили Створитеља” (F. Heffler, O autogenezi i darvinizmu, Zagreb, 1935, 7).

По другом мишљењу живот се појавио на Земљи тако што су клице живота дошле на Земљу са неког тела из васионе. Једна варијанта названа хипотеза космозоа тврди да су жива бића дошла на Земљу у метеориту. Друга варијанта шведског научника Архенијуса назива се хипотеза панспермије. По њој је семе живота под притиском светлости дошло на Земљу. Ово мишљење не решава питање постанка живота, већ га само пребацује са Земље у васиону. Чим има два сасвим различита мишљења, не могу оба бити „научна”. Атеисти треба да се определе и уједине. Духовита је она мисао: „Неверујући мора много да верује да би био неверујући.”
Често и атеисти и верујући погрешно схватају Библију. Атеисти мисле да верујући сматрају да је Бог диктирао „на уво” библијским писцима, тако да ако се нађе погрешка, онда је то пораз религије. Теолози не сматрају да је Библија божанско дело, него богочовечанско. Писци су дали лични печат списима. Колико се разликују законски Мојсије, поета Давид, филозоф Соломон, еванђелист Јован и апостол Павле! Они су у списе уносили и народна предања и лична схватања. С друге стране, неки верници су мислили, а и данас их има, да је Библија универзални научни приручник: космологије, геологије, биологије, историје итд. Свега тога у Библији има, али Библија је првенствено верска књига. И једни и други мисле да Библија увек излаже фактографију. Не. Средином 20. века дошло је до праве револуције у тумачењу Библије. Задатак сваког тумача је да пажљиво процени о каквој врсти текста је реч, којој књижевној врсти припада. Нешто је историја, нешто је поезија, нешто алегорија. Није увек историја. Неко је духовито рекао да је то исто као када би љубитељ поезије прочитао упутство за веш-машину, па био разочаран. Библија није снимак пејзажа фото-апаратом, него уметничка слика тог пејсажа.

Знамо да има мањих верских група које буквално схватају Библију. Лично сам читао доста фундаменталистичко-хришћанских књига о еволуцији и дубоко се не слажем са њима, као ни са еволуционистима-фундаменталистима.

За разлику од фантастичних египатских и вавилонских митологија и космогонија из истог времена, писац Шестоднева саопштава следеће:

1. Постоји само један Бог.

2. Бог је створио свет.

3. Небеска тела су „светила“, а не богови.

4. Животиње нису богови, него су под влашћу човека.

5. Све створено је добро, материја није зла, као што су училе разне филозофије и митологије.

6. Човек је круна стварања.

7. Човек и жена су створени за моногамски брак и за размножавање.

8. Да би истакао важност празновања суботе, писац је стварање свео на шест дана,
             а седмог дана је и Бог „починуо”.

Све ово није научни извештај, већ верски, и то уметнички уобличен. Интересантно је поменути ово: Пост 1,3: „И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост.” То личи на хипотезу „Великог праска”, упрошћено речено. Пост 1,11: „Опет рече Бог: нека пусти земља из себе траву, биље, што носи семе и дрво родно које рађа род по својим врстама (...).” Тако каже и еволуција биљног света. Пост 1,20–25: „Потом рече Бог: нека врве по води живе душе и птице нека лете изнад земље (...) Потом рече Бог: нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим (...).” Тачно по еволуцији. Ове три сличности не потврђују еволуцију, али их треба навести да се види и сагласност Библије и еволуције.

Римокатолици имају читаву армију теолога који су завршили високе студије астрономије, биологије и других наука. Можда је корисно истаћи да је највише допринео разради хипотезе „Великог праска” белгијски монах о. Леметр. Проучавања теолога-биолога формулисао је папа Јован Павле II: „Može se, dakle, kazati da se, s gledišta nauka vjere, ne vide poteškoće ako se postanak čovjeka, s obzirom na tijelo, tumači pomoću hipoteze evolucije (...) Pa je moguće da je ljudsko tijelo, slijedom poretka što ga je Stvoritelj utisnuo u energije života, postupno bilo pripravljeno u oblicima prethodnih živih bića. Ali ljudska duša, o kojoj napokon ovisi ljudskost čovjeka, budući da je duhovna, nije mogla proizaći iz materije.” (F. Faccini, Stazama evolucije čovječanstva, Zagreb, 1996, 255–256).

Библија није једини извор ни атеизма ни религије. Нису атеисти прочитали Библију од корица до корица, па зато одбацили религију. Атеизам има много других узрока. Веровали или не, ни верујући нису постали верујући због читања Библије. Деведесет девет одсто верника није прочитало Библију од корица до корица. Постоје многи други разлози религиозности. Још једном се подсетимо Канта: „Звездано небо нада мном и морални закон у мени сведоче да постоји Бог.”

Др Драган Милин

Професор Старог завета Православног богословског факултета у Београду у пензији

(објављено 8. августа 2015)
-------------------------------------------------------------------

12.

Филозофски и политички Бог

У „Додатку” од 11. јула ове године појавио се чланак др Биљане Стојковић „Креационистичке 'донације' школама”. У њему ауторка скреће пажњу на, могло би се рећи, непожељно даривање нашим школама једне књиге са изазовном темом. Чланак је, међутим, изазвао реаговање и, као последица, имали смо прилике да у „Додатку” од 18. јула читамо чланке из пера др Љиљане Чолић и др Радмила Рончевића. Цела ствар је кренула у смеру расправе на, одавно познату, тему постојања Бога.

Када се већ помиње Бог, аутор овог прилога сматра да треба разликовати „филозофског” и „политичког” бога. Филозофски бог је и стварни и формални господар свеколиког света, то је некакав главни мозак који управља универзумом. За разлику од њега политички бог је само формални господар света. Он се често среће као средство застрашивања. Њиме се служе верске, а и политичке, вође када желе да придобију масе. Истим појмом служе се и следбеници када упућују претње, тј. клетве, на пример, својим суседима или рођацима. Ова врста бога је и на уснама масовних убица када ови крећу да изврше своје мрачне задатке. Речено би требало имати на уму када се разматра чланак Б. Стојковић, пре тога, међутим, следе кратки коментари у вези са чланцима Љ. Чолић и Р. Рончевића.

Многим људима се, изгледа, не свиђа изношење животињског у човеку. Међутим, животиње, различите од хомо сапијенса нису ни глупе ни претерано насилне. Има много примера њихове сналажљивости у вези са опстанком у природи. С друге стране, степену насилности испољеном код наше врсте тешко да се може наћи једнак код других животиња. Непобитна је чињеница да сваки хомо сапијенс долази на свет рађањем, да га, претежно, доји мајка, да сазрева, расте, размножава се полно, стари и умире, мора да се храни... све као и друге животиње. Која је од њих најсличнија њему? У приповеци „Редак звер” Милована Глишића имамо сусрет човека и мајмуна где онај први поставља питање: „Чији си ти мали?”. С обзиром на то да је Глишић ипак Дарвинов савременик, мада рођен скоро 40 година после њега, може се помислити да је био под Дарвиновим утицајем. Међутим, шта рећи о становницима Малајског архипелага који су још много пре Дарвина једну врсту мајмуна назвали орангутан, што у преводу са њиховог језика значи „шумски човек”. Жеља „да се личи на Бога” изражена код неких представника наше врсте је, ипак, само одраз човекове сујете. Заиста је тешко замислити бога који сазрева, расте, стари... а још мање да једе и да се олакшава.

Теорија еволуције, као и свака и друга теорија, може, разуме се, да се оспорава. Она се обично везује за Дарвина, али је он имао претходнике од којих су најпознатији Кивије и Ламарк. Погледи Р. Рончевића на теорију еволуције познати су аутору овог чланка – имаму виду његов чланак „Еволуција без краја (и почетка)” објављен у посебном додатку „Политике” „Наука/Информатика/Технологија” бр. 9, 1. фебруар 2012. године. Аргументација личи на теорију завере, стиче се утисак да постоји снажан „лоби” који се бори за теорију еволуције при чему лобисти не презају ни од превара, као што је, на пример, подметање костију сумњивог порекла које треба да „изигравају” фосиле. Како нисам стручњак из области биолошких наука, нећу се упуштати овде у полемику, задовољићу се да приметим да је схватање о еволуцији, или развојном путу, такорећи, свеприсутно у емпиријским наукама. Примера ради, и на нашим просторима се пре око 90 година појавило дело „Универзална еволуција” написано на француском језику, чији је аутор познати филозоф и научник Бранислав Петронијевић (1875–1954), а који је, стицајем околности, својом студијом о праптици археоптерикс дао важан допринос теорији биолошке еволуције. Еволуција се помиње у гео-наукама, астрономији, хемији, друштвеним наукама. Стога, било би чудно да су само биљне и животињске врсте непроменљиве и да су све постале готово истовремено. Еволуција, испољена у променама, није заобишла чак ни црквене организације. У неким лутеранским верским заједницама однедавно жене, не само што могу да обављају свештеничке дужности, него могу и да буду великодостојници. Тешко је поверовати да је овај пропис уследио после пажљивијег читања Библије за коју се Лутер залагао да буде извор вере. Пре ће бити да је он резултат приближавања времену у којем живимо, покрет за еманципацију жена, који снажно креће на почетку 20. века, настао је, као што је добро познато, ван окриља верских заједница. На крају, ваља додати и изјаву од пре неколико година тадашњег римског папе да теорија еволуције није у супротности са званичном доктрином Римокатоличке цркве.

Подржавам став Б. Стојковић о важности секуларизма у образовању. Такво гледиште ја не схватам као борбу против бога. Сви који помињу бога треба, пре свега, да знају шта је бог. Ако се ради о филозофском богу, ту нема разлога за неко узнемирење, све се своди на чињеницу да је човек мислећа животиња и, сходно томе, треба да размишља. Одгонетање свих тајни света око нас је спор и дуг процес. Зато се ученицима не могу нудити готова решења, по систему одговора на сва питања. Напротив, свако од нас треба, колико може, сам да тражи одговоре, а не да некритички усваја свакојака гледишта. Цитирао бих Горана Марковића (Културни додатак „Политике”18. јул): „Људи који размишљају и о свему имају сопствено мишљење драгоцени су. Многи мисле туђим мозговима, а да нису свесни тога. За почетак, довољно је ослонити се на сопствене очи и уши и не дозволити да други уместо вас закључују. То није тешко, а веома је лековито.”  Такође, треба бити свестан да све чињенице које нам се преносе нису подједнако сигурне. Додао бих и дух толеранције, да се избегну схватања попут оног да је холокауст „божја казна за Јевреје зато што су разапели Христа”. Ако се чланак Б. Стојковић може довести у везу са „Богом”, онда је то, несумњиво, политички бог с почетка чланка јер организације са таквим даровима интересује само једно – власт. То је власт над душом, лепо описана од стране Б. Стојковић у примеру са учитељицом из хришћанског дечјег кампа у САД. По мом дубоком уверењу, оваква власт страна је и филозофском богу, уколико га уопште има.

Др Слободан Нинковић

научни саветник, Астрономска опсерваторија у Београду

(објављено 8. августа 2015)

------------------------------------------------------------------- 

13.

Генетика и еволуција под притиском

„Верикални” и креационистички захтеви за измене програма из биологије у нашим школама

Колегиница Биљана Стојковић је свој текст Креационистичке донације школама од пре три недеље у овом додатку завршила реченицом: „Чекамо реакцију.” И до данас, реакције нема. Тачније, нема реакције надлежног министарства, па чак ни повратне информације о томе да ли су текст који смо им послали макар проследили школама или/и просветним управама како би наш став остао забележен. Ради се о тексту једногласно усвојеном на седници Наставно-научног већа Биолошког факултета УБ у јуну ове године, као став факултета према креационистичкој књизи бесплатно понуђеној школама. Уз претпоставку да је издавач замислио да се поклон користи у настави биологије најмање као извор додатне литературе, уз наш став је ишла и молба да се не учествује у дистрибуцији књиге, да се она не користи у настави, нити да се презентира као факултативна понуда за додатно образовање из биологије (па ни и из других природних наука).

Јавна расправа о крупнијим или ситнијим детаљима развоја нашег образовног система у овом тренутку је потребна и добродошла. Конкретно мислим на давно очекивану измену постојећих наставних планова и програма предмета другог и трећег циклуса образовања, који ће, на један или други начин, определити садржај градива које ће ђацима бити понуђено у нашим школама.

Наравно, мене занима биологија и износим на дебату свој став да су постојећи планови и програми биологије, осим у нијансама и свеукупно небитним детаљима, дуго остали нетакнути. Да представљају остатак „претходних времена” и, колико год да су били осмишљени тада када су настали, до данас су, у лавиринтима просветног система, по мом мишљењу, систематски очишћени од контекста. Да су доследно стерилисани у погледу проблемских садржаја биолошке науке и да су потпуно дезинтегрисани у погледу заступљености основних биолошких концепата. Сматрам да не подржавају развој креативног и критичког мишљења ђака, већ напротив, претежно фаворизују формалн у репродукцију обиља чињеница о феноменима, механизмима и процесима у живом свету са којима готово нико не зна заправо шта да ради. Са таквим програмима, већини наставника је много лакше да наставу организују фактографски и да постану „главе које причају”. На крају, издавачи сасвим законито реагују када нуде уџбенике какве нуде и цела прича се бесконачно врти у круг, постајући све досаднија свим учесницима, дајући критичарима обиље аргумената за промену таквог стања. И отуд притисци.

Да ли их је било? Говорећи из личног искуства, јесте. Говорићу само о притисцима „из вертикале”, који су се заснивали на каквим-таквим аргументима, а експлицитно ћу поменути уколико мислим да су били везани за креационизам. Први је био на почетку реформе, а након увођења веронауке у образовни систем.

Идеја је била да се у плану наставе садашњег другог и трећег циклуса уједначи пропорција природно-математичко-техничких и друштвено-језичких предмета, то јест да се смањи, за мало па дупло, удео природних наука у недељном фонду часова. Пошто „биологије има највише”, а „ионако вам је предмет преобиман”, највеће смањење било би у биологији, а одређен контрауступак би био учињен физици и хемији. Та идеја тада није реализована, а реформа је тада, нажалост, нагло прекинута. Током јавне расправе, ниједна креационистичка примедба није учињена за биологију. Приликом израде стандарда обавезног образовања, у следећој фази (половином прве декаде), највећи притисак је био у области стандарда „Генетика и Еволуција”. Некако смо успели да „Еволуција” остане у наслову, а жесток притисак је био да избацимо наследну варијабилност и природну селекцију из стандарда. „То је сувише компликовано за децу”, „па добро напишите као стандард али немојте то тако да зовете”, „што не разрадите то кроз часове, па ћемо убацити у план и програм”, „иритираће разне структуре друштва”… И тај притисак је избегнут, а ни данас не знам како да га интерпретирам. У јавној расправи није било креационистичких примедби. Током израде стандарда и компетенција за опште средње образовање (прелаз у другу декаду), није било притисака, али су зато у јавној расправи, од око 80 примедби, три биле отворено креационистике – све три од наставника биологије из гимназија.

Књига која је покренула целу ову расправу, баш сад, у овом тренутку, са своје доследно креационистичке позиције, нуди, наравно, решење: „дизајниран сигнал” који се као интегратор и покретач налази изван домена еволуционе науке (заправо у домену Творца). Могуће је да ће то некима бити примамљиво, јер уочавају потребу за превазилажењем постојећих граница дисциплина у биологији. Постоји, међутим, много бољи кандидат: три велике области биологије су у току 21. века, притиснуте изазовима својих сопствених ограничења, превазишле своје границе, наново се и другачије интегрисале и понудиле науци потпуно нову, интегративну, динамичну, у основи једноставну и фасцинантну визију биологије. Та нова област је позната по акрониму: еко-ево-дево (екологија – еволуциона биологија – развојна биологија) и та област је мој кандидат као нови модус интеграције у настави биологије. Посебна стога, што смо сви ми који смо до сада учествовали у процесу развоја образовања из биологије, чак и ако нисмо знали за ову нову област, ка њој заправо тежили.

Др Срђан Стаменковић

доцент Биолошког факултета

(објављено 8. августа 2015)

-------------------------------------------------------------------

14.

ИЗМЕЂУ АТЕИЗМА И ТЕИЗМА

У потрази за новом културном парадигмом

И атеисти и теисти суочавају се готово са истим проблемима и дилемама савременог света, друштава и појединаца у том свету – па и помирљивост односно непомирљивост теизма и атеизма зависи пре свега од социјално-културног контекста. Отуда ни сцијентистичка ароганција ни омаловажавање науке не доприносе осећању сигурности човека савременог доба

Однос између науке и религије у историји културе, јер обоје припадају историјски формираној култури одређене епохе и друштва, увек је био проблематичан и најчешће напет. Полемика коју је изазвао текст др Биљане Стојковић са Катедре за генетику и еволуцију Биолошког факултета у Београду под насловом Еволуција или стварање (Политика, 11. јул) управо то показује и по својој заоштрености намеће утисак о непомирљивом сукобу два погледа на свет.

Већ више од двадесет година Удружење за научно истраживање религије (ЈУНИР) окупља не само социологе религије већ и друге истраживаче из области друштвено-хуманистичких наука и организује научне конференције посвећене све сложенијим односима друштво-култура-религија. На једној од тих конференција аутор ових редова имао је реферат Теисти и атеисти у оквиру културног модела религијске и етничке толеранције (Зборник Религија–рат–мир, 1994). Неке идеје и размишљања о тој теми управо су актуелни у контексту питања које је покренула доценткиња са Биолошког факултета. У богатој литератури која је посвећена овом комплексу тема наишао сам и на текст Виктора Тростникова из Академије духовних наука у Москви Да ли је научна слика света научна. Он прави разлику између науке-истраживања и науке-погледа на свет, и указује на то како постулати ове прве могу да буду идеологизовани у оквиру друге. У том контексту, он додаје и следеће: Истини треба прилазити не само разумом и осећањима, него и животом. То је велика уметност и ако човек овлада њоме добија најдрагоценију награду.

У контексту разматрања ове теме мене, дакле, првенствено интересује позиција човека у несавршеном свету и у ситуацији још увек недосегнутих научних сазнања о фундаменталним питањима постања и постојања. Људи имају право и на веру и на науку, и на једно и на друго пре свега као потпору осећању сигурности, једној од фундаменталних људских потреба, како је дефинише Ралф Линтон, један од познатих антрополога. У том смислу, ни граница између атеизма и теизма није тако одсечна, као што се понекад, у радикализованим ставовима, тврди. Клифорд Герц, један други познати антрополог, религију сматра конститутивним елементом културног система. Он наглашава велику улогу културних образаца. Пошто су човекове урођене (тј. генетски програмиране) способности за реаговање крајње уопштене, дифузне и променљиве, он би без помоћи културних образаца био функционално непотпун – истиче К. Герц. А Фридрих Х. Тенбрук, немачки филозоф и социолог, такође истиче да универзалност религије показује да људске потребе превазилазе друштвено самоодржање. Смисао који људи траже своди се – да се поново позовемо на К. Герца – на признање немогућности да се избегну незнање, патња и неправда на људској равни и, с друге стране, на порицање да ове ирационалности карактеришу свет као целину.

Ако овај проблем посматрамо на једном ужем социо-културном простору, какав је једно конкретно друштво са својом културом, онда морамо имати у виду карактеристике тог простора. У Србији смо доста дуго у периоду после Другог светског рата живели једно атеизирано време, ако тако може да се каже. Занимљиво је навести да је у једном од првих биографских лексикона објављеном 1991. године – Ко је ко у Србији 1991 – од 150 личности из редова интелектуалне елите, које сам тестирао као узорак, 50 одсто било неопредељено у погледу конфесионалне припадности, али се 10 професора универзитета ипак изјаснило као православци. У сваком случају, клатно на вредносној скали тих раних деведесетих година почело је да се помера на супротну страну од претходно утврђене атеистичке догме. Питање атеизма односно теизма, међутим, понајмање је статистичко питање.

Распрострањеност једног или другог става сведочи много више о карактеристичном културном обрасцу него о проверљивим ставовима појединаца. И на теоријском и на практичном плану тих година видне су многе промене. Оснивање самог ЈУНИР-а доказ је потребе промишљања једне нове културне парадигме. Бројни аутори дали су допринос разматрању односа друштва, религије и културе. На основу анализе неких од значајнијих радова, закључио сам да, у ствари, однос практичног атеизма и практичног теизма у великој мери зависи од теоријског атеизма и теолошки образложеног теизма.

Теоријски атеизам који је спреман да се лиши своје мисионарске улоге да све или готово све људе види као атеисте јавља се у свом толерантном облику и нормално је да допушта могућност упоредног одржавања и теизма. То исто, vice versа, важи и за теолошки образложен теизам. Може се слободно рећи да се и атеисти и теисти суочавају готово са истим проблемима и дилемама савременог света, друштава и појединаца у том свету – еколошким, проблемима сиромаштва, агресивношћу моћних према слабима, здравственим проблемима итд – па и помирљивост односно непомирљивост теизма и атеизма зависи пре свега од социјално-културног контекста односно од начина саодношења појединих елемената културног обрасца који даје смер многим акцијама. Отуда ни сцијентистичка ароганција ни омаловажавање науке не доприносе осећању сигурности човека савременог доба.

Др Милош Немањић

Социолог културе

-------------------------------------------------------------------

15.

Грехопад Адама и Еве

У вези са полемиком у науци бићу слободна, да се осврнем на неке од ставова изнетих у Културном додатку од 8.  августа. о.г.

У тексту др Слободана Нинковића помињу се две врста божанства – „филозофски“ и „политички“ бог (sic!). Међутим, за верујуће православне хришћане постоји сам један Бог (са великим словом Б!), Творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог.  Констатацији да животиње нису претерано ни глупе ни насилне  нема се шта оспорити,  напротив. Како Његош каже, Бог је сваку твар  засејао „умнијем сјеменом“. Штавише, тачно је да у људима понекад има више зла него у животињама. Али, зар управо то није негирање еволуције, зар по теорији еволуције човек не би у свим свим својим својствима требало да буде савршенији од животиња?

За разлику од теорије еволуције која нема одговор на то питање, Библија има: Зло у људску природу унео је прародитељски грех, тј. грехопад  Адама и Еве.

Што се тиче позивања на званичну доктрину римокатоличке цркве и папе, ко год да се на њих позива,  ја их позивам да провере шта је говорио и писао наш почивши патријарх Павле.

Принципијелно  и изричито сам против дистрибуције  књига било какве садржине у нашим школама, без знања и одобрења Министарства просвете као крунске државне институције надлежне за образовање и васпитање у Србији.

Опште је познато да се данас веома води рачуна да ниједан садржај ниједног предмета, ниједним својим елементом не вређа осећања појединих специфичних група, мањинских заједница и  слично. По чему је онда логично и оправдано вређање верских осећањаприпадника православног хришћанстава међу нашом децом и омладином? Зашто би извесне лекције из биологије биле изузетак? Ако например, ни на који начин не смемо да повредимо сексуално опредељење хомосексуалца и лезбијки, онда не смемо ни да повредимо верска осећања деце која не верују и не прихватају да је човек еволутивни продукт мајмуна.

На крају још само једна опаска: Што се тиче тога ко, како и чиме жели да влада светом, требало би погледати  шта су о еволуцији мислили Хитлер, Стаљин, Ниче и други њима слични „светли“ умови општег човекољубља.

Љиљана Чолић