Дијалектизми су у моди

Истраживања и анкете спроведени у Параћину, Нишу, Врању и Лесковцу, урбаним центрима на косовско-ресавском и призренско-тимочком дијалекатском подручју, показали су да су то градске средине у којима социјално раслојавање веома ограничено утиче на говор појединца, па су разлике говорника по основу њиховог социјалног статуса засад још недовољно уочљиве. У јавним службама, па чак и у настави, дакле – у ситуацијама у којима је комуникација на дијалекту неприхватљива, недоследно се користи стандардни језик. Постоје само појединачни случајеви осећаја за ситуацију која изискује одговарајући језички регистар, покушаји појединаца да се придржавају утврђене норме у јавној комуникацији, и то не мора бити у непосредној вези са степеном њиховог образовања. 

Повратак свршених студената у родне градове најчешће доноси враћање матерњем дијалекту, тј. његовој урбаној варијанти. „Падање“ на локалну норму урбаног дијалекта неопходан је предуслов (поновног) уклапања у средину у којој се живи и ради, те начин да се избегну подсмевање или чак прекор на рачун „одрођавања“, „погоспођивања“, као тежње да се појединац издигне из средине у којој је поникао. На другој страни, сасвим очекивано, елементи који најпре жигошу говорника најпре се и уклањају, тежи се поправљању, корекцији изговора, јер је реч о „свирепо моћном регулатору друштвеног понашања“, како је писао проф. Павле Ивић. Уочава се да отклон од матерњег урбаног дијалекта представљају одређене специфичности на свим језичким нивоима, а ове језичке промене објашњавају се изванјезичким факторима: стандардним облицима, или пак онима који више „заличе“ на њих, замењују се најпре неке уочљивије карактеристике, оне које говорници непрестижних идиома осећају као друштвено изразито неприхватљиве, као крупно огрешење о стандарднојезичку норму. 

Новије језичке промене које су уочене код припадника омладинске популације објашњавају се такође изванјезичким факторима – истицање локалне језичке боје условљено је одређеним социолошким и психолошким моментима. Губљење норми у многим областима живота, услед дугогодишње нестабилне политичке и неповољне економске ситуације довело је, између осталог, и до потирања свести о неопходности одређене културне хијерархије, те о месту и статусу стандардног језика. С друге стране, психолошки моменат јесте и емотивна везаност за матерњи дијалекат, за говор на коме се и уз који се одрастало и којим су се могла исказати најтананија осећања и најубојитије псовке. Скраћена дијалектолошка визура као последица распада бивше Југославије и останка великог дела српског језичког простора, превасходно херцеговачко-крајишког говорног подручја, изван граница Србије, доводи, изгледа, и до интензивирања употребе дијалеката који нису ушли у основицу српског стандардног језика – призренско-тимочког и косовско-ресавског, особито код припадника омладинске популације. Често, вероватно и подсвесно, појединци почињу осећати просторну премоћ ових двају дијалеката у оквиру државе Србије, што није био случај док се српски језички простор сагледавао као „испарцелисан“ само републичким, а не и државним границама. Чини се као да су се млади на известан начин охрабрили да и на неким јавним местима проговоре матерњим дијалектом, нпр. у градском превозу у Београду, што се раније код припадника студентске популације ретко могло чути – ако им је био проблем да акценат поставе тамо где му је по норми место, или ако су имали дилему којом прихватљивом речју заменити неки локализам, они су говорили тако да не привлаче пажњу, обазриво и са зазором, те су се почесто и у друштву својих вршњака из Београда или Новог Сада снебивали и „сводили“ комуникацију, све док временом не „утврде“ своје школско знање српског стандардног идиома. 

У оквиру комуникацијске стратегије младе популације на поменутим теренима, њени припадници предност дају локалном говору и интернационалној лексици, тј. фонду англоамериканизама који се непрекидно увећава. Изгледа да у новије време средство за комуникацију код представника младе генерације са датим матерњим дијалектима постаје изабрано средство за идентификацију, а разлози су барем двојаки: потреба да се изабере начин вербалне комуникације на који ће се неко недвосмислено пред околином идентификовати, при чему неспутана слобода избора иде укорак са тенденцијом увођења жаргонизације и детабуизације језика; утицај многобројних телевизијских емисија, које често, супротно од предвиђеног (према резултатима појединих истраживања, путем њих се успоставља подсмешљив однос према људима са подручја на којима се говори погрешно, и то тако што се комичан ефекат постиже самим начином говора), бивају прихватане као својеврсна промоција тзв. староштокавских народних говора.

Чини се неспорним да за урбане дијалекте на српским просторима, уз неизбежно и неселективно гомилање англоамериканизама, непресушни фундус за којим они „посежу“ још увек бивају рурални дијалекти.

Др Софија Милорадовић

Научни саветник Института за српски језик САНУ и редовни професор Филозофског факултета у Нишу