Полна равноправност узмиче пред родном

По­јам фе­ми­ни­зам се обич­но узи­ма као ску­пи­на иде­о­ло­ги­ја и по­ли­тич­ких по­кре­та ко­ји се бо­ре за по­бољ­ша­ње по­ло­жа­ја же­на у дру­штву, а про­кла­мо­ва­ни циљ ве­ћи­не та­квих по­кре­та је из­јед­на­ча­ва­ње пра­ва же­на с пра­ви­ма му­шка­ра­ца. Да би се циљ по­сти­гао, схва­ти­ло се да је по­треб­но пре­по­зна­ти узро­ке и де­ло­ва­ти на њих, па се та­ко не­ка­ко до­шло и до је­зи­ка.  
Пре­ма пој­му пол („му­шко” и „жен­ско”) нај­пре је кон­стру­и­сан по­јам род – из­раз схва­та­ња да лич­ни „до­жи­вљај по­је­дин­ца као му­шкар­ца или же­не“ мо­же али „не мо­ра ко­ре­спон­ди­ра­ти с ње­го­вим ак­ту­ел­ним би­о­ло­шким по­лом“. То је омо­гу­ћи­ло да се под окри­љем бри­ге за „род­ну рав­но­прав­ност“ да­нас ви­ше бри­не о по­ло­жа­ју по­је­ди­них „ро­до­ва“ (нпр. хо­мо­сек­су­а­ла­ца) не­го о истин­ској рав­но­прав­но­сти по­ло­ва. Та­ко схва­ћен „род“ је не­спо­јив, нпр. с ро­дом у ло­ги­ци (хи­је­рар­хиј­ски нај­ви­ше кла­се, иза ко­јих сле­де вр­сте, под­вр­сте итд.), али је спо­јив с ро­дом у гра­ма­ти­ци. Ста­ро по­ве­зи­ва­ње по­ла и ро­да у гра­ма­ти­ци (уп. тер­ми­не гра­ма­тич­ки и при­род­ни род) по­го­до­ва­ло је схва­та­њу да је­зик „мо­же да од­ра­жа­ва и по­др­жа­ва ста­во­ве дру­штва о му­шкар­ци­ма и же­на­ма“ (Д. Кри­стал), те и да до­ми­на­ци­ја му­шка­ра­ца у дру­штву мо­же би­ти по­ве­за­на с до­ми­на­ци­јом му­шког ро­да у гра­ма­ти­ци. 
На ме­ти лин­гви­ста-фе­ми­ни­ста на­шли су се на­зи­ви ли­ца по зва­њу, за­ни­ма­њу, уло­зи или де­лат­но­сти (на­да­ље: зва­ње) у мно­гим је­зи­ци­ма, али с не­јед­на­ком ис­трај­но­шћу. Док су фе­ми­ни­стич­ки опи­ти с ен­гле­ским је­зи­ком тра­ја­ли вр­ло крат­ко и би­ли усме­ре­ни на от­кла­ња­ње „је­зич­ког сек­си­зма“ као мо­гу­ће по­др­шке до­ми­на­ци­ји му­шка­ра­ца у дру­штву (тра­же­но да се сло­же­ни­це ти­па cha­ir-man „пред­сед­ник, пред­се­да­ва­ју­ћи” за­ме­не са cha­ir-per­son) – за срп­ски се је­зик упор­но тра­жи (и спро­во­ди) до­след­на по­ла­ри­за­ци­ја „жен­ских“ и „му­шких“ зва­ња, при че­му се као циљ и не по­ста­вља дру­штве­на јед­на­кост му­шка­ра­ца и же­на, већ „ви­дљи­вост“ пол­не ка­рак­те­ри­сти­ке. Аси­ме­трич­не па­ро­ве ти­па ми­ни­стар – ми­ни­стар­ка, са­чи­ње­не од ре­чи-пој­ма (лек­се­ма ми­ни­стар) и њој под­ре­ђе­не не-пој­мов­не (лек­сич­ко-гра­ма­тич­ке) фор­ме (ми­ни­стар­ка „од­ре­ђе­на же­на ми­ни­стар”, „су­пру­га ми­ни­стра”) – кре­а­то­ри фе­ми­ни­за­ци­је ту­ма­че и ко­ри­сте као да су си­ме­трич­ни. 
Оп­ште је по­зна­та ствар да име­ницe са зна­че­њем „осо­ба ко­ја...” мо­гу би­ти нео­се­тљивe на пол­ну раз­ли­ку или, пак, би­ти за­виснe од ње и с њом по­ве­за­них дру­штве­них нор­ми, тј. од­но­си­ти се (1) на ли­ца јед­ног по­ла (труд­ни­ца, пра­ља, се­стра; бра­до­ња, др­во­се­ча, брат); (2) на ли­ца оба по­ла, без ика­квих раз­ли­ка (спа­ва­ли­ца, при­ча­ли­ца, бу­да­ла); или (2) на ли­ца оба по­ла, али с из­ве­сним раз­ли­ка­ма (учи­тељ, ди­рек­тор, уред­ник). 
На­и­ме, кад год је ва­жан из­глед, сен­зи­би­ли­тет, фи­зич­ка сна­га и дру­ге спо­соб­но­сти по­је­дин­ца за­ви­сне од по­ла, ту је­зик по­ста­вља ја­сну раз­ли­ку (ста­рац – ста­ри­ца, глу­мац – глу­ми­ца, пе­сник – пе­сни­ки­ња; исп. ко­шар­ка­ши, ко­шар­ка­ши­це). Зна­че­ња тих па­ро­ва не за­сни­ва­ју се, ме­ђу­тим, тек на по­лу, већ на сно­пу раз­ли­ка по­ве­за­них с по­лом. Раз­ли­ке по­ве­за­не с по­лом од пре­суд­не су ва­жно­сти у „по­сло­ви­ма“ ко­ји тра­же му­шко и жен­ско као пар, ти­па ба­ле­тан – ба­ле­ри­на, во­ди­тељ – во­ди­тељ­ка, пле­сач – пле­са­чи­ца и сл., – све по ар­хи­мо­де­лу до­ма­ћин – до­ма­ћи­ца.
Ка­да пак по­сто­ји свест о то­ме да од­ре­ђен по­сао на јед­на­ко ва­љан на­чин мо­гу оба­вља­ти и же­не и му­шкар­ци, та­да не по­сто­је ни ло­гич­ки ни лин­гви­стич­ки (па ни ци­ви­ли­за­циј­ски) раз­ло­зи да се му­шки и жен­ски но­си­о­ци истог зва­ња не озна­че је­дин­стве­ним име­ном (ди­рек­тор, про­фе­сор, књи­го­во­ђа). По мо­де­лу име­ни­це чо­век /м. р./, чи­је оп­ште зна­че­ње „људ­ско би­ће /сва­ко, без об­зи­ра на пол или уз­раст/” у сто­пу пра­ти сми­сао „чо­век му­шка­рац” (уп. мач­ка /ж. р./ „жи­во­тињ­ска вр­ста” : „мач­ка жен­ка”), на­зи­ви ти­па про­фе­сор или су­ди­ја на ви­шим ло­гич­ким ни­во­и­ма зна­че „за­ни­ма­ње” или „осо­ба ко­ја...”, док на ни­жим ни­во­и­ма до­ла­зе у функ­ци­ји озна­ча­ва­ња и осло­вља­ва­ња осо­ба му­шког по­ла (функ­ци­ја лич­них име­на). При то­ме, чим се по­ја­ви ко­му­ни­ка­тив­на по­тре­ба да и осо­бу жен­ског по­ла озна­чи­мо или осло­ви­мо по да­то­ме зва­њу, ме­ха­ни­зми мо­ци­је ро­да чи­не да по ауто­ма­ти­зму ис­пли­ва „жен­ска“ фор­ма на­зи­ва (’„ова“ же­на’ ми­ни­стар­ка, су­ди­ни­ца). 
Да­кле, у до­ме­ну мо­ци­је ро­да срп­ски је­зик је „род­но осе­тљив“ на ни­жим ло­гич­ким ни­во­и­ма, ко­ји под­ра­зу­ме­ва­ју очи­глед­ност и чвр­сту ве­зу из­ме­ђу зна­ка и озна­че­ног. Та­ква ве­за не (тре­ба да) по­сто­ји у зва­нич­ном и јав­ном го­во­ру, чи­ја је по­жељ­на ка­рак­те­ри­сти­ка ин­те­лек­ту­ал­ност и пој­мов­но ми­шље­ње, те и из­о­ста­нак фор­ми ре­зер­ви­са­них за ни­же ло­гич­ке ни­вое. Пра­во „гра­ђан­ства“ на ви­шим ни­во­и­ма, и то са­мо у функ­ци­ји озна­ча­ва­ња од­ре­ђе­не осо­бе (као сво­је­вр­сна за­ме­на за лич­но име, нпр. док­тор­ка Ста­ној­чић, или са­мо док­тор­ка, кад се ми­сли „др Ми­ра Ста­ној­чић”) – мо­гу има­ти они „жен­ски“ об­ли­ци ко­ји се „нор­ма­ли­зу­ју“ у функ­ци­ји осло­вља­ва­ња (вас­пи­та­чи­це!, учи­те­љи­це!, док­тор­ка!). 
Зах­тев да „же­на бу­де ви­дљи­ва“ у го­во­ру, тј. да се по­ла­ри­за­ци­ја ти­па ми­ни­стар – ми­ни­стар­ка уоп­шти, ни­је ни­шта дру­го до зах­тев да се не одва­ја­мо од очи­глед­ног ми­шље­ња, тј. да нам се не до­зво­ли пој­мов­но ми­шље­ње. На­ду да на­мет­нут про­је­кат фе­ми­ни­за­ци­је ипак не­ће по­тра­ја­ти, те под­ри­ти на­чин го­во­ра и ми­шље­ња утвр­ђен гра­ма­тич­ким ме­ха­ни­зми­ма срп­ског је­зи­ка, пру­жа­ју број­ни по­је­ди­нач­ни при­ме­ри про­ти­вље­ња прак­си „фе­ми­ни­за­ци­је“ (по до­след­но­сти се ов­де из­два­ја гђа Јор­го­ван­ка Та­ба­ко­вић, гу­вер­нер НБС), а по­себ­но при­ме­ри од­у­ста­ја­ња по­је­ди­них ме­диј­ских ку­ћа од та­кве прак­се. Има на­зна­ка да се про­јек­ту на­сил­не фе­ми­ни­за­ци­је срп­ско­га је­зи­ка по­чи­ње од­у­пи­ра­ти и РТС.
*Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ