Недићев акт издаје

Рехабилитација се на основу закона може применити према лицима која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права. Уколико подносилац захтева није у могућности да достави доказе за то, довољно је да поднесе опис прогона или насиља са подацима који могу да послуже за ближу идентификацију жртве и догађаја. Суд решењем о рехабилитацији утврђује да је рехабилитовано лице било жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога.

Да ли су у случају Милана Недића испуњени ови законски услови? Све врсте тумачења правних норми упућују на негативан одговор. Милан Недић је био председник српске Владе под непосредном управом нацистичке Немачке (у постављању Недића учествовао је и Гестапо). Недић је и пре почетка Другог светског рата исказивао своје слагање са наци-фашистичким „Новим европским поретком” и отворено се залагао за савезништво са Хитлером. У априлском рату јединице Треће групе армија, под његовом командом, на најзначајнијем фронту (територија Старе Србије, због повлачења према Грчкој) нису пружиле готово никакав отпор агресорима, због чега га је влада Краљевине Југославије већ 28. априла 1941. прогласила одговорним за распад фронта. Сарађивао је са Љотићем и пре и за време рата.

Недић је за време окупације имао избор: могао је да се придружи Југословенској војсци у отаџбини већ 17. априла 1941. (није био заробљен већ се накнадно добровољно предао Немцима) или, евентуално, да се искључи из јавног живота (пошто је био антикомуниста трећа солуција да се касније придружи паризанима није била реална). Он је одабрао прихватање најодговорније функције у окупираној Србији и већ тиме починио акт издаје. Под његовим ауторитетом и полицијским (укључујући и Специјалну полицију) и жандармеријским апаратом су сачињавани спискови смрти и родољуби који се нису мирили са окупацијом одвођени су у логоре и депортације. Управо зато је и ђенерал Михаиловић Милана Недића јавно назвао издајником и слао своје командосе у акције ликвидирања његових најревноснијих сарадника.

Под претпоставком да Недићу суди најобјективнији суд, уз примену највиших правних стандарда, уз оцену како отежавајућих тако и олакшавајућих околности (нпр. организовао је прихват великог броја избеглица од Словеније преко НД Хрватске све до КиМ и Македоније, организовао радне логоре за преваспитавање омладине и спасао животе делу српске омладине), казна би, јер ипак није био монструозни злочинац типа Анте Павелића, морала бити затвор који се мери деценијама. Није Недић био жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога, већ обрнуто, под његовим ауторитетом и са потписом вршени су прогони и насиља из политичких и идеолошких разлога и то од најстрашније политике и најмрачније идеологије коју је осудио цео цивилизовани свет и која је, управо зато, и данас забрањена. Следствено томе, позитивна одлука у овом случају била би противна како унутрашњем правном поретку, тако и међународном праву (које је у том делу когентног карактера и чини такође део унутрашњег права).

Недић је тога био свестан и зато је говорио, у више прилика, да без обзира ко дође на власт после рата он неће добро проћи. Претпоставља се да је, највероватније, због тога извршио самоубиство.

Изрицање правде, а то је крајњи циљ сваког судског поступка, подразумева и етичку, дакле суштинску поруку, која у овом случају не може ићи у прилог рехабилитације, напротив.

Ни са формалне стране (правно, етички, логички) постављено, није могућа рехабилитација лица које је, имајући у виду конкретне околности, само себи пресудило.

Коначно, рехабилитација Недића (Љотића и сл.) била би и увреда за рехабилитована лица која су заиста била лишена живота, слободе или неких других права, из политичких или идеолошких разлога.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду