Роберт де Ниро – од трача до истине

Унука за бабу, баба за деду, деда за репу, повуци-потегни – ишчупаше репу. Тако се Танјуг „ухватио” за Спутњик, Спутњик за Њузвик, Њузвик за „Независне”…И  „ишчупали” вест да се познати глумац Роберт де Ниро осећа као Србин, и да би желео да сними филм о Дражи Михаиловићу и Слободану Милошевићу. У овој информацији наведено је да глумчев став преносе британски медији, али није прецизирано који.

Наш лист пренео је ову Танјугову вест у којој је као извор цитиран „Спутњик”. Љубинка Милинчић, главна и одговорна уредница „Спутњика”, рекла је јуче за наш лист да су они пренели вест са српског издања „Њузвика”, а да се „Њузвик” позвао на бањалучки портал „Независне”.

Из „Независних” кажу да су пренели вест са „неког мањег србијанског портала – www. dnevnо.rs ili www.skandalozno.rs” На сајту „скандалозно.рс” нисмо нашли ову вест, али на „дневно.рс” је има, али сатница се не уклапа. Вест су емитовали 27. децембра у 21.33, а „Њузвик” (који би требало да кaсније емитује ову вест, јер је по овом следу догађаја пренео вест од „Независних”, а оне од „дневно”) објављује исту вест 27. децембра у 14. 35 часова.

Размишљајући на тему откуд нам сад Де Ниро, Б92 је објавио да је вероватно реч о старом интервјуу који је емитовао Фонет 2008, а у Фонету су за „Политику” рекли да је у спорном тексту пренет само део њихове вести од пре седам година, али да су додати још неки подаци.

У Фонетовом тексту из 2008. помиње се сусрет тадашњег председника Бориса Тадића са Де Ниром у Њујорку и представницима компанија Салипорт, Дримворкс и Копола које су заинтересоване за инвестирање у филмску индустрију Србије и приватизацију „Авала филма”.

Де Ниро је, за Фонет, рекао да је са Тадићем разговарао о снимању филмова у Србији, и напоменуо да зна да код нас постоји студио по угледу на „Ћинећиту” у Риму, али није могао да одговори какве су шансе да дође до неких пословних аранжмана.

– Сећам се времена када сам био у Београду, било је изванредно, град је био диван у то време; верујем да је сада исти такав, ако не и бољи – рекао је глумац, додајући да би лепо било снимати филмове, живети или радити у Србији. „Али не знам да ли ћу то учинити, мада бих то могао да урадим, јер је то дивно место.”

С обзиром на то да је у младости путовао кроз Србију ауто-стопом, био гост Феста, кћерки дао име Дрина и да обожава Новака Ђоковића, глумац је у шали тада прокоментарисао „да је могуће да је он делом Србин и да одатле вуче корене”.

Тадићев саветник за медије Небојша Крстић рекао нам је јуче да на сусрету са Де Ниром у Њујорку није било речи о Србији и политичкој ситуацији, већ су разговарали о томе да се направи филмски центар у нашој земљи, или нека друга врста сарадње, с обзиром на филмски потенцијал који ми имамо. „Де Ниро се присетио и да је боравио у Србији и преноћио код једне породице, чини ми се у Нишу” – каже Крстић.

У спорној вести с почетка текста, међутим, наведено је да Де Ниру није јасно због чега постоје сукоби међу Србима, Хрватима и Бошњацима, када је реч о готово истом народу, који је историја раздвојила.

Поменуто је такође да би он желео да снима историјски филм у Србији о Србији, и да су му „нарочито инспиративне српске историјске личности, попут Драже Михаиловића, који је био први герилски борац против фашизма и Слободана Милошевића који је, по њему, трагична личност шекспировског калибра”. Поменуто је и да је Србија једна од најмањих земаља у Европи, али с највећим мукама од свих народа, узимајући у обзир и бомбардовање 1999.

Читаоци нашег сајта похвалили су глумца који мисли својом главом и изразили захвалност на осећајним и разумним речима. Предложили су да му се уручи српско држављанство, док је један коментар ипак указао да је „изјава Де Нира једна велика и дебела патка”.

Не знамо, рецимо, шта је Де Ниро мислио када је снимио површни филм „Сезона убијања” са Џоном Траволтом, о два ратна ветерана у Босни, једном Србину и једном Американцу који се срећу после дугoг низа година, с жељом да „рашчисте” рачуне.

Спорна вест о Де Ниру свакако је новинарска брзоплетост да стару информацију превиди, или је спинује као да је нова, заборављајући да је навођење извора стандард у новинарству, који мора да се поштује. А има ту делом и наше потребе да верујемо у лепе и „лако сварљиве неистине”.