недеља, 19.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:27
ИНТЕРВЈУ: Петар Омчикус, сликар

Из морнарице сам побегао авионом

Био сам, рецимо, баш у време напада на редакцију „Шарли ебдоа” у Паризу. Тада је било изузетно непријатно. Биће гадно. Јуримо ка некој катастрофи
Аутор: Милица Димитријевићпетак, 12.02.2016. у 09:05
(Фото А. Васиљевић)

Шмекер, шерет и господин. До детаља исклесаног лика, попут човека који је за својих деведесет година видео света, али искричавих очију, попут младића који га тек открива. Током руковања у првом су плану прсти умрљани бојом. Зелена, плава, тек кап црне. Сазнајем убрзо и зашто. Петра Омчикуса, нашег познатог сликара, како сам каже, пола у шали пола у збиљи, јако нервира питање које му често поставе они који га дуже време нису видели, а то је да ли и данас још увек слика. „Како то неко може да пита. Па шта бих друго радио. То сам ја. Сликаћу до краја. Ма шта то на крају био крај”, одговара наш домаћин, док се иза његових леђа стидљиво помаља штафелај и платно, на њему свеже нанете боје. Управо настаје нова слика.

Велико пријатељство са Душком Вујошевићем
Током једне од Омчикусових изложби, која је одржана пре десетак година у Београду, Душко Вујошевић, кошаркашки тренер, дошао је са једним својим пријатељем да упозна уметника. Омчикус каже да су се одмах препознали и сложили, да се људи пронађу или се не пронађу веома брзо.
– Од тада смо пријатељи, кућни. Он је једна изузетна личност. Веома интересантна. Свестрана. Интересују га и литература и сликарство. Сећам се да ме је једном изненадио када ме је звао и наручио да му из Париза донесем књигу Жан Женеа, ретка зверка је тај писац. Донео сам му, наравно. Нисмо се чули од кад је у Француској, сада је у Лиможу тренер. Видим, одлично му иде на утакмицама.

У дом човека познатог по сталном уметничком бунту, који не признаје ни каноне ни моду, некадашњег оснивача Задарске групе, којег је на студијама формирао професор Иван Табаковић и који и дан-данас, иако у дубоким годинама, живи на релацији Париз–Београд–Вела Лука, упутили смо се након што је пре неколико дана одлучио да један број својих дела трајно завешта Српској академији наука и уметности. Четири слике: „Joш увек куца”, „Ex voto за Југославију”, „Кројачи историје” и „Врт/Rambouillet” поклоњене су одмах, док би још известан број дела, која тренутно нису у поседу аутора, како нам је речено, требало такође да се нађу у Академији.

Овим поступком придружили сте се Олги Јеврић, Цуци Сокић, Владимиру Величковићу – бројним уметницима који су такође поклањали своја дела САНУ. 

Видите, моја одлука има своју предисторију. Никад нисам био велики продавац слика нити сам превише успешно сарађивао са галеристима. Увек сам био самотњак. Продавао сам с времена на време, био сам скроман. Чак сам и своје атељее најчешће зидао јер сам одлучио да своје проблеме решавам тако што ћу избећи неке ствари – политику, везе, администрацију. Осим тога, кад рано почнете скупи се доста дела. И, шта с њима, коме то припада, ко ће то узети? Ипак, један живот је у томе. Да бих знао где ће оне бити донео сам одлуку да их поклоним САНУ, да преко њих више не би падала киша, да тако то кажем.

Готово у сваком интервјуу који сте давали током свих ових година увек сте помињали воду, море поред којег сте рођени у Сушаку, ево сада и кишу. Осим тог угаоног мотива, шта вас данас заокупља?

Море сам ја. Тај мотив је вечан. Биће заувек. То није ни мотив, већ елеменат, то је природа, то је то. То је нешто више. Њега сам пронашао и у Београду. У чланку Пеђе Милосављевића у вашој „Политици”, наслов је био „Београд на мору”, то сам први пут видео и ту ми је синуло. Када сам схватио да је овде где данас живим некада било Панонско море постало ми је лакше. Са прозора ево видим и Дунав. Опет вода. Не напушта ме ни интересовање за портрет. Али, ипак има нешто ново што ме заокупља. А то је како да убедим своју Мери да што мање чисти прашину у стану, у овом малом простору у којем стварам. Она је види увек и свуда, а ја је не дам. Прашина је пратилац сваког сликара. Научио сам на њу, она ми је драга. Саставни је део магије атељеа.

Важи ли, још увек, она ваша реченица да цео живот сликате једну исту слику, коју стално дорађујете?

Збирка САНУ пуна легата
Уметничка збирка САНУ формирана је 1968–1969. године, колекцију је тада чинило стотинак дела. Данас у њој има око три хиљаде артефаката. Хронолошки, колекција је омеђена најстаријим радом, графикoм манастира Хопова из средине 18. века и најновијим аквизицијама активних чланова Одељења ликовне и музичке уметности Душана Оташевића, Тодора Стевановића, Светомира Арсића Басаре, Владимира Величковића, Милице Стевановић. Највећи број радова улази у збирку током осме и девете деценије 20. века кроз легате и поклоне Олге Радовић, Недељка Гвозденовића, Љубице Сокић, Александра Дерока, Владете Војновића, Луке Младеновића, Ивана Обрадовића, Вере Радовић. У 21. веку збирка је обогаћена новим донацијама – легатом Олге Јеврић, поклонима Томета Серафимовског, Душана Џамоње, Младена Србиновића, Николе Јанковића, Душана Оташевића, Тодора Стевановића, Милице Стевановић, као и чланова њихових породица и других донатора.
– Сви ми у САНУ смо задовољни кад се уметници одлуче на такав гест јер је добар део наше збирке настао управо тако: донацијама аутора или поштовалаца уметности који су желели да се дела која имају негде чувају. Ово је, између осталог, и прилика да се дела виде и ван САНУ. Ево једног примера. Део легата Олге Јеврић тренутно су на изложби Фондације Хенри Мур – каже Душан Оташевић, академик и управник Галерије Српске академије наука и уметности. 

Да, то што сам једном рекао важи и сада. И важиће. Не могу да се сетим свих дела које сам насликао, али су ми у глави етапе и фазе кроз које сам пролазио. Све су оне осликавале моју природу коју сам уткао у своја дела. Што више време пролази све ми се више чини да је заиста реч о једној великој, непрегледној слици.

Како са дистанце данас посматрате ваше познато уметничко бунтовништво, осећате ли га још увек? Љутите ли се и данас понекад?

Често се љутим (смех). Мада то они са којим живим не признају. То јесте или нисте. Такав сам по природи и то остаје. То човека не напушта. Зато и јесам био део Задарске групе, екипе правих сликара, који реагују. Опет, деликатно је питање шта је и ко је бунтовник. Ја сам мало више него други. Али, ако човека ствари не дотичу, шта је онда он. Мене је брига. Има и таквих које није брига. Има их све више.  

Да ли је бег из војске за време Другог светског рата, који сте ми неформално једном поменули, такође био бунт?

Сад кад се сетим, смешно ми је. Не знам да ли ми је тада било смешно. Вероватно није. Био сам, наиме, једно време у морнарици у Задру, давао сам свој допринос народно-ослободилачкој борби. Тамо смо мало, да тако кажем, плашили људе будући да нисмо имали озбиљне бродове. Десило се да је мој надређени морао службено за Београд, да измести неке слике. Повео је и мене авионом и ја се једноставно нисам вратио. Мислим да нисам погрешио. Јер, моја је фамилија и те како осетила рат. Ја сам се тако, некако, извукао.

Да се нисте тада извукли ко зна да ли би било ваше потоње уметничке приче, друговања са нашим осталим великанима…

Кад човек стигне до деведесете године, а уопште то није очекивао, сећања има превише, али људи остаје све мање. Много је мојих пријатеља отишло. Из Задарске групе нико није више жив, сви су некако успели да умру. Нема смисла. Ја, ево још увек чекам и не пристајем да одем. И сећам се неких другарстава. Са Бориславом Михајловићем Михизом, Мићом Поповићем, Дејаном Медаковићем. У Симиној 9а. Тамо је Михиз становао. Какви су то дани били. Михиз је био жив духом, један шиљаст петао, стално у нападу. Опет, Медаковић је био сталожен, смирен. Супротност. Судбина је чудна – данас нека своја дела чувам у Михизовој улици, улици која носи име мог пријатеља. Још један мој пријатељ који је луд са Србијом јесте Хандке. Никад га, међутим, нисам питао зашто нас толико воли. А он, будући да је веома затворен човек, никада није осетио потребу то да ми каже. Сјајне разговоре водимо кад се сретнемо. Највише причамо о политици. Обојица пратимо шта се око нас дешава. Не учествујемо, али пратимо.  

И, шта закључујете обојица?

Кад видимо шта се дешава нисмо уопште оптимисти. Био сам, рецимо, баш у време напада на редакцију „Шарли ебдоа” у Паризу. Тада је било изузетно непријатно. Сви смо били некако у грчу. Нисам се плашио, али сам осећао страх других. Масакр у Бетаклану је само све то погоршао. Страшне су то ствари. Тај начин те борбе је грозан – можете да погинете у секунди без икакве најаве. Свет је баш решио да настави ход у лошем правцу. Биће гадно. Јуримо ка некој катастрофи. Тако нам изгледа. Прижељкујем да ћемо се, можда, ипак зауставити. 


Коментари1
9afa4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ognjen
BRAVO!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља