Увек ћу бранити право мојих клијената да кажу оно што мисле

Имајући у виду то да се моје име помиње у негативном контексту у тексту „Фалш либерали против Бориса Малагурског” (18. април), молим да објавите моје реаговање.

Први пут се име неког из моје породице појавило у „Политици” негде 1990. Чланак је објављен под насловом: ,,Нећемо униформе сличне усташким” и представљао је побуну книнских полицајаца против Туђманове власти. Мој отац је био један од тих педесетак полицајаца који су потписали петицију. Због тог потписа суд у Шибенику га је осудио на 12 година затвора! Аболиран је након рата. Не знам да ли је тај потпис био ћирилични или латинични. Свеједно је.

И данас мислим да је поступио исправно и поносан сам на њега. Урадио је оно што је требало да се уради када је било тешко. Претили су му, нудили су му мито, али га нису поколебали. Лоше ствари ће доћи касније, када је патриотизам постао само оправдање другим људима за лоповлук, мржњу и злочин.

Из Книна сам за време рата изашао три пута. Два пута на лечење у Београд и једном да упишем факултет. Све скупа 15 дана. Не рачунам један дводневни излет до Бањалуке и седмодневно летовање у Карину, три километра од линије фронта. Било је неко примирје, а нама нису сметали остаци граната и борби од пре неколико месеци.

Отишао сам у „Олуји” и никад се нећу вратити. Немам и не желим хрватски пасош. Из принципа. То није моја земља.

Мој текст о „Олуји” један је од најчитанијих на српском „Вајсу” откад он постоји. И на то сам поносан. И захвалан сам „Вајсу” зато што ми је дао шансу да кажем оно што мислим.

Србија ми никад није пружила ништа. Пружили су ми поједини људи којима ћу се читавог живота захваљивати, али држава ми није дала ништа. Напротив, моје земљаке и мене је издала онда када нам је било најтеже. Тадашњи издајници су сада уважени политичари. Презираћу их до краја живота. Никада им нећу опростити. Зашто бих кад они нису имали довољно људскости и храбрости да затраже тај опрост? И џаба им дување у српство.

Православац сам. Не сматрам да је то потребно наглашавати и доказивати. Нисам проповедник и у цркви стојим у последњем реду. Скромно и скрушено. Како мислим да би требало да буде. То не значи да ме понекад није срамота недела која поједина свештена лица, злоупотребљавајући мантију, раде.

Либерал нисам. Противник сам уласка у НАТО. Имам велике резерве и према Европској унији.

Навијам за Звезду. Имао сам и слику као доказ. Клинац у Звездином дресу. Имао сам и постер Пиксија у природној величини и комад мреже у коју је Клаус Аугенталер дао онај аутогол. Изгубио сам их, остали су у стану који нам је отет након „Олује”.

С својим клијентима се понекад не слажем у гомили ствари. Свађамо се и свађаћемо се на форуму. Форум и служи за то. Али увек ћу бранити њихово право да кажу оно што мисле, као што ћу увек радити свој адвокатски посао најбоље што могу, без обзира на то да ли ми је клијент академски грађанин у медијски експонираном предмету или наркоман лопов од кога су сви дигли руке.

У овом предмету два пута сам излазио поражен из суднице. Никада јавно нисам рекао нити једну ружну о судији која је тако пресудила иако сам мислио, и дан-данас мислим, да је њен правни став био противан закону. Поготово ми никада није пало на ум да је оптужим да је део некаквог волшебног центра моћи. Госпођа је радила свој посао. Друга ствар је то што мислим да га је радила лоше.

Након свега, оно што ме боли нису демагогија, извртање смисла мојих речи или злонамерна тумачења. То служи на част ономе у шта се „Политика” претворила. Смета ми и боли ме то што сте ме након свега назвали случајним Србином који у ћирилици види писмо кромањонаца, а у шајкачи жиг звери. Након свега што сам проживео, било би људски да се извините због тога. Уколико нећете, вама на част, ја вас тужити нећу.

Адвокат, Београд