Доста је било 50 одсто

Сваки члан Покрета „Доста је било” који је на изборима постао одборник мораће да се у корист тог покрета одрекне од трећине до половине својих одборничких примања. То је прописано интерним актом ДЈБ-а, под именом „Изјава о приступању покрету”, у који је „Политика” имала увид. Реч је о документу који није јавно објављен, а њиме се прецизира да одборници тог покрета који немају други посао или извор прихода треба локалном одбору ДЈБ-а да уплате тридесет одсто плате у општинској скупштини, односно педесет процената ако су запослени.

Јавна је тајна да многе странке своје функционере договором или уговором обавезују на плаћање „партијског пореза”. Неке од њих то претходних година нису ни криле, па су тако радикали и Социјалистичка партија Србије јавно причали да од својих посланика и министара траже одређени проценат. Колико год се то у неку руку чинило разумним – јер, да су се кандидовали сами, без партијске подршке, вероватно не би доспели у фотеље – поставља се питање правног регулисања такве обавезе и пријаве таквих прилива.

А у конкретном случају, додатно се чини необичним то што овај акт није угледао светлост дана, иако ће ДЈБ на основу њега стицати приходе, док се истовремено позива на залагање за потпуну транспарентност јавних финансија. Својеврсној конспиративности овог акта доприноси и то што се уз потпис члана траже и парафи три сведока, а у документ је укључена и одредба о забрани растурања интерних информација.

На питања која смо им јуче послали овим поводом, из тог покрета речено нам је да ћемо одговоре добити данас. У међувремену, из ДЈБ-а медијима су у току јучерашњег дана стигла два саопштења. У једном су осудили „политичку чистку на Радиотелевизији Војводине”, а у другом поновили да је потпуна транспарентност, уз одсуство тајних уговора, њихов услов да уђу у преговоре око власти на Врачару.

Управо из врачарског општинског одбора ДЈБ-а иступио је његов донедавни члан Бранко Кланшчек, и то због, како он сматра, одсуства транспарентности. Повод је била управо „Изјава о приступању покрету”, коју су, тврди он, потписали сви кандидати за одборнике на локалној листи ДЈБ-а, укључујући и њега, као и на републичком нивоу.

„То (интерно прописивање ’партијског пореза’) раде све партије и сви то знају и као згражавају се. Ја сам, као и многи други, мислио да је ДЈБ другачији. Али није. Не можете да се борите против партократије и причате о транспарентности а да узимате рекет од чланства. Није реч о томе колики се новац даје, већ је у питању ствар принципа”, наводи Кланшчек.

Судећи по изјавама стручњака, ова појава се може тумачити не само као принципијелно, већ и као морално питање, али – не и као правно. Немања Ненадић из „Транспарентности Србија” каже да партије нису обавезне да своје интерне акте јавно објављују и претпоставља да је у овом случају реч о чланарини коју покрет прописује чланству, одређујући проценат онима који су на функцијама.

„Мислим да су то радиле и неке друге странке раније. То је такозвани ’партијски порез’. Он, по мом мишљењу, може бити у складу са законом једино ако је јасно прописан као чланарина”, наводи Ненадић.

У „Изјави о приступању покрету” наводи се да се ДЈБ финансира од месечних чланарина од 500 динара и „малих донација чланова”, као и да је обавеза сваког члана локалног одбора да плаћа чланарину, а ако нема новац, за њега ће паре скупити општински одбор. У наредном пасусу помињу се проценти од одборничких примања, за које се не наводи експлицитно да су чланарина, већ се користи глагол „донирати”.

Странке, према тумачењу професора права Стевана Лилића, оваквим интерним документима настоје превасходно да уведу одређену врсту морално-политичке обавезе, али су они „правно ирелевантни”.

„Ако неко неће да плати тај свој разрезани порез, то не може судским путем да се принудно изврши. Стога ме формално обавезивање чланства подсећа на бланко оставке посланика које можда имају одређену тежину, али нам говоре да, ако нема поверења између чланова политичке организације, то не може да се правно и на суду реализује и не улази у зону формалноправне заштите”, каже он, оцењујући да партијско прописивање давања „није примерено парламентарној демократији”.

Да је „партијски порез” лоша појава сматра и Немања Ненадић, који подсећа да странке морају да јавно обзнане имена свих појединаца који им у току једне године исплате средства већа од просечне републичке зараде.

„Било које давање од једног човека чији је износ виши од тога мора да буде објављено у финансијском извештају и на сајту”, закључује Ненадић.