Дан када је Европа остала без империје

Британци су се пробудили у друкчијој земљи. Уједињеног Краљевства, које је постојало до 23. јуна, више нема. После 43 године, Британија није део Европске уније. Исход референдума шокирао је и изненадио многе па и неке поборнике „брегзита” који су на маргинама референдума ипак дискретно прижељкивали да Велика Британија остане у заједници. Они који су изгласали самосталност празноваће данашњи дан, али за 48 одсто Британаца који су гласали за останак у унији и већину остатка света – 23. јун је историјски запањујући преокрет који води у неизвесност.

Колико су само млади Британци разочарани исходом (бар 70 одсто њих је гласало за заједницу), најбоље описује коментар на „Твитеру” младог Британца: „Страшно сам љут. Генерација којој је дато све – бесплатно образовање, златне пензије, социјална покретљивост – гласала је да збрише будућност моје генерације која изнова мора да гради место у свету.” Британија је изгласала излазак из ЕУ захваљујући 51,89 одсто гласова, док је 48,11 процената подржало статус кво. На основу пребројаних гласова у сва 382 локална изборна центра, за излазак је гласало 17.410.742, а за останак 16.141.241 бирач.

Раскошном забавом у пословном делу Вестминстера прослављена је „историјска победа”. Слављеници су се сладили великом тортом на којој је била нацртана флаша шампањца и британска застава.

„Успели смо! Победили смо!”, клицали су док је свитала зора, а „вишњу на торту” ставио је нико до спектакл мајстор Најџел Фараж, рекавши да је „евроскептични дух пуштен из боце и да више неће бити враћен натраг”. Рекло би се да је вођа најпрљавије кампање у историји једне од најразвијенијих западних демократија и овај пут злослутан.

Наиме, британско „не” покренуло је домино ефекат широм Европе, дајући ветар у леђа десничарима и евроскептицима да брже-боље истрче са захтевом да се у њиховим земљама одржи референдум са истим питањем.

Одмах су се чули захтеви из Француске и Холандије – Марин ле Пен је кличући „Победа за слободу” затражила референдум у Француској и целој ЕУ, а следио ју је Герт Вилдерс, лидер холандске антиевропске Странке слободе, обећавши да ће ако постане премијер у мартовским изборима позвати на гласање. На исту страну фронта стала је данска Народна партија, али је њихов премијер одбацио такву могућност. Изашли су духови из боце и у другим чланицама, а истакао се шпански министар спољних послова Хосе Мануел Гарсија Маргаљо предложивши поделу суверенитета над Гибралтаром.

У Шведској се чују повици: „Сада чекамо ’швегзит’.”

Шокирани исходом референдума попут аустријског шефа дипломатије Себастијана Курца, огласили су се водећи европски политичари. Француски председник Франсоа Оланд сазвао је хитан састанак владе.

Изненађење није заобишло ни председника Европског савета Доналда Туска, али је он потенцирао прибраност рекавши да није тренутак за „хистеричне реакције” јер „оно што нас не убије само нас ојача”. Туск је у име 27 земаља чланица поручио да су одлучни да одрже јединство. 

Али шта независност заиста значи за Уједињено Краљевство?

Сасвим је извесно да ће у Шкотској, где је већина гласала за останак у унији, бити расписан нови референдум о независности. Њихов бивши премијер Алекс Салмонд је за „Скај њуз” поновио да је разумно да Шкотска никада не напусти ЕУ и потврдио да ће премијерка Никола Стерџен инсистирати на референдуму.

А цепању Уједињеног Краљевства не прете само сасвим извесни референдуми Шкотске и Ирске. У Британији, без обзира на то што није више део заједнице, остају дубока подељеност у земљи, мржња и расизам који су подгрејали управо вође „брегзита” пливајући пре свега на таласу миграција.

Управо су миграције биле можда најважнији разлог оних који су изгласали независност. Перјаници кампање за останак који медним тоном говоре о суверености и надмоћи парламента и „светлим сунчаним данима који ће обасјати Британију без Брисела”, митовима о мигрантима „који ће потопити њихов социјални и економски систем” дали су снагу кампањи.

А на миграцијама од 330.000 људи прошле године, од којих више од пола из ЕУ, Камерон није имао ефикасан одговор. Иако се ово питање није постављало док су имигранти више доприносили економији и пореским приходима него што су коштали државу, Британци су осећали да је због тога нападнут њихов национални идентитет и да прилив миграната притиска области образовања, здравства, становања.

На том таласу сурфовали су Борис Џонсон и Најџел Фараж. Сетимо се само контроверзног плаката, који је Фараж користио у кампањи, на којем су приказане тамнопуте избеглице како 2015. године прелазе границу Хрватске и Словеније, те нетачних прича да Британија недељно Бриселу плаћа 350.000 фунти.

Камерон може само себе да криви за „брегзит”. Расписао је референдум како би умирио струје у својој конзервативној странци, што му се попут бумеранга вратило у виду оставке, отцепљења Британије и даљег унутрашњег черечења земље. То је апсурд његовог потеза, као што је апсурд да Бориса Џонсона, бившег успешног градоначелника Лондона, није подржао његов град. 

Премијер је лоше проценио расположење грађана и снагу противника који су искористили одавно постојећи евроскептицизам и бес према владајућим политичким структурама. Али је Џонсон добро опипао атмосферу.

А о њиховој прљавој кампањи касно је говорити. Као што је дан пре референдума закључио „Гардијан” – већина Џонсонових поборника не би подржала његову кампању само када би знали чињенице.  

Све очи су сада упрте и на будући однос Британије и ЕУ. Британски министар спољних послова Филип Хамонд каже да ће Британија добити полуаматерску позицију у даљим преговорима са ЕУ.

„Исход ће бити неповољан по нас, највише у економском смислу. Било би боље да смо остали у ЕУ.” Светлу будућност не предвиђа ни бивши премијер Тони Блер оцењујући да ће одлазак имати несагледиве последице, те да ће грађани увидети да њихов глас за напуштање неће решити проблеме који су настали глобализацијом. „И у томе је трагедија”, закључио је Блер.

Камерон – нећу више бити премијер

„Мислим да не би било у реду да будем капетан који ће повести нашу земљу ка следећој дестинацији”, обратио се премијер Дејвид Камерон из Даунинг стрита 10, додајући да ће оставку поднети до јесење конференције конзервативне странке.

Премијер је рекао да је земљи потребно ново руководство и да он није тај који ће је водити кроз преговоре са Бриселом о напуштању заједнице.

Ако је веровати кладионицама, Борис Џонсон је његов наследник. Пророчански сада делује насловница норвешког листа „Афтенпостен” који је на дан референдума објавио цртеж Џонсона како покушава да извуче мач из „европског камена” – што би га учинило краљем.