субота, 08.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 04.07.2016. у 10:00 Бошко Јакшић
Руски Drang nach Westen (3)

Појас боршча на Балкану

Од времена избијања украјинске кризе и захлађења односа Истока и Запада, западни Балкан добио је на геостратешком значају па се обе стране боре да ојачају сопствене интересе у региону. Амерички државни секретар говори о „линији ватре”. Русија не само да покушава да спречи напредовање НАТО-а, већ кризе унутар Европске уније користи да понуди алтернативу на истоку. Србија је једна од приоритетних мета.
Једно од седишта руске моћи – зграда Министарства одбране (Фото Максим Змејев)

Владимир Путин је током недавног сусрета са Александром Вучићем у Москви јасно дао до знања да очекује да ће у новој српској влади место заузети људи који придају велику пажњу развоју међудржавних односа.

Све отворенија агресивност у захтевима, проткана елементима нервозе, уочљива је откако је пропао пројекат „Јужни ток”, откако Србија преговара о америчком гасу, после потписивања Акционог плана партнерства са НАТО-ом, али и због примене Бриселског споразума.

Врата интензивнијем упливу Русије отворена су пре десетак година, у време Војислава Коштунице, када је питање уласка у ЕУ спојено са питањем Косова и Метохије. Москва је дочекана широм отворених руку као велики „заштитник”. Ретко ко се усуђивао да пита да ли иза политике Кремља стоји – интерес?

Москва данас отворено отвара шансе српским русофилима и клеронационалистима који сањају о Србији као руској губернији. Игра се на карте пансловенства и „супериорности православне цивилизације”. Користе се различити, показује се, атрактивни инструменти. Две десничарске национално-конзервативне странке су на овом таласу ушле у нови српски парламент као снаге које су отворено против уласка у ЕУ а за интеграцију са Русијом. Став Русије формулисао је почетком априла потпредседник Државне думе Сергеј Железњак изјавом да Москва подржава све српске партије које се залажу за јачање односа Србије и Русије, како владајуће, тако и опозиционе.

Али Москви изгледа да није довољно што им је Вучић „захвалио” пре избора укључујући у коалицију отворено проруску Српску народну странку чији лидер у шали за себе каже да је „рука Москве”.

Иако Српска напредна странка од 2012. има споразум о сарадњи са владајућом Јединственом Русијом, Вучић са својим проевропским приоритетима није омиљена фигура у Русији. Тамошњи медији су недавно веома похвално писали да је у српски парламент ушао Војислав Шешељ, лични пријатељ утицајног потпредседника руске владе Дмитрија Рогозина.

Русија се ослања на стабилне канале утицаја које је успоставила. У владајућем СНС-у постоји важан човек који је миљеник Москве: председник Томислав Николић. Као што су поједини југословенски комунисти радили на томе да Југославија буде „17. совјетска република”, Слободан Милошевић предлагао савез Русије, Белорусије и тадашње СР Југославије, тако је Николић притиснут карађорђевићевским сном да Србија постане део Русије.

Николић у недавном интервјуу Спутњику каже: „Нема еврофанатика у Србији... можда има нас русофила, правих, а правих еврофанатика нема. Зато је свима јасно да је Европа нужно зло.” Он поједине захтеве ЕУ пореди са ултиматумом који је Србија добила од Аустроугарске 1914, и са јасном алузијом на унију упозорава да не „продамо душу ђаволу”.

Русија снажног промотора својих интереса има у Српској православној цркви, без обзира на то што СПЦ ових дана није испунила очекивања Московске патријаршије па је упутила делегацију на свесловенски сабор на грчком острву Криту.

Руска пропаганда привлачи православни део региона инсистирајући на отпору „декадентним” моралним вредностима Запада. Српски патријарх Иринеј каже да су Срби, као мали народ, „дужни да свој брод вежу за велики руски брод на пучини овог света”.

Ту је и softpower, мека моћ. У свом програмском тексту „Русија у мењајућем свету”, Путин је 2012. меку моћ дефинисао као „комплекс алата и метода за остваривање спољнополитичких циљева без распоређивања оружја, користећи информационе алате и друге форме интервенције”.

Москва је и у Србији открила да је медијски простор идеалан у пропагандном рату против Запада па тако западним изумом – невладиним сектором и цивилним друштвом – покушава да ојача руско-српску везу и неутралише евро-атлантске сентименте.

Русија је своју званично прву НВО у Србији добила крајем 2013. Институт за стратешка истраживања (РИСИ) отад промовише „друштвену дипломатију” и подстиче –  великосрпски национализам. Кажу, на пример, да је формирање владе Милана Недића било у складу са међународним правом, а да је Недићева одлука да ступи у службу окупатора била „часна”.

Број проруских невладиних организација и портала се увећава и они су основ десничарске пропаганде у Србији. Њихова кључна порука је „русификација” српског национализма: Србима је потребна хомогена национална држава какву нису имали у својој новијој историји. Србија нема будућности док не поврати Косово и припоји Републику Српску. „Платформа за Косово нове српске владе довешће до безусловне капитулације Србије пред Западом која подразумева сагласност Београда да се отцепљена јужна покрајина прими у УН као суверена држава”, упозоравала је још новембра 2012. „Руска газета”.

И док поједини таблоиди иду толико далеко да откривају Путиново „српско порекло”, овдашњи интернет простор додатно попуњавају тзв. тролови, ботови или политички технолози Кремља који, регрутујући неколико малих десничарских странака уз финансијску и политичку подршку Русије, нападају критичке текстове о Путину и Русији.

Резултат руског softpower ангажмана је да многи Срби сматрају да је режим у Кијеву „неонацистички” или да је Путин био у праву што је анектирао Крим. Још конкретнији резултат је да је јавна подршка ЕУ интеграцијама пала испод 50 одсто први пут од демократских промена 2000. године.

Ако је озбиљна мањкавост српске сарадње са ЕУ себичност Брисела који зарад нормализације са Косовом овдашњим властима толерише дефицит демократских тековина, у случају Русије је то неспремност Београда да препозна да Москва не може да се отме старим совјетским навикама да од савезника пре или касније хоће да направи послушника.

Москва неће олако одустати од појаса боршча на Балкану. Јасно је да постоје притисци и са Запада, али има ту битне разлике: Србија је своју будућност добровољно везала за Запад, не за Исток. Или барем тако каже.

Коментари76
950a4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља