Мађионичари са Босфора

Почетком осамдесетих година амерички илузиониста Дејвид Коперфилд учинио је да Кип слободе на тренутак нестане. Протеклих дана поприште ништа мање амбициозне мађионичарске представе била је Турска. Прво је, прошлог петка, турска армија, односно група њених главешина, наступајући под уметничким именом „Комитет мира” (ваљда алудирајући на младотурски „Комитет јединства и прогреса”, коме је припадао и Кемал Ататурк), неуспешно покушала трик путовања кроз време, желећи да себи поново додели улогу чувара кемализма и секуларизма. Након њиховог дебакла, позорница је препуштена много озбиљнијем мађионичару Реџепу Тајипу Ердогану, који је својом тачком засенио не само невешти војни врх, већ и поменутог америчког „колегу”. Коперфилд је учинио да нестане симбол америчке демократије, док је Ердоган учинио да у Турској нестане сама демократија. И то не на тренутак. Велике су шансе да његова представа потраје знатно дуже...

Шта се заправо десило у Турској тешко је рећи. Покушај пуча, то је извесно. Али питања је из дана у дан све више и више. Ко стоји иза пуча – кемалисти, Гулен, ЦИА, осветнички расположен Путин, комшија Башар или можда и сам Ердоган? Зашто пучисти нису ишли до краја? Одакле Ердогану тако брзо спискови хиљада „завереника”, које ових дана, шаком и капом, хапси широм земље? И где су нестали војни хеликоптери због којих турски ловци даноноћно крстаре турским небом (биће да је аматерска војна хунта ипак по неки трик научила како треба)? Сва ова питања су оправдана, али на њих за сада нема ваљаног и поузданог одговора. Но, на једно актуелно питање можемо одговорити с (релативном) сигурношћу. А то је оно чувено „шта би било, кад би било?” Тј. шта би се догодило да је пуч којим случајем успео?

Није никаква мудрост закључити како део балканске јавности није нимало наклоњен лику и делу председника Ердогана. У тај део не убрајам само Србе и Грке, већ и један мањи део Бошњака сентиментално везан за „Кемалову Турску”. Такав став није неоснован, јер је Ердоганова балканска политика (тачније, спољнополитичка реторика) више пута дала повод за подозрење и анимозитет. Ипак, нешто дубљи увид у модерну турску историју и босфорске политичке игре јесте потребан како би се развејала опсена како је за време „оних бивших” било боље. А самим тим и став да би за Турску и Турке било много боље да је овај пуч био успешан.

Све и да оставимо по страни политиколошку елаборацију о улози војске у савременим демократским друштвима, и манемо се акцентовања цивилне контроле над истом као предусловом политичке зрелости, примери успелих турских пучева говоре сами за себе. Почетком шездесетих година војна хунта је стрељала демократски изабраног премијера Анднана Мендереса, осудила на доживотну робију председника Џелала Бајара, и забранила рад њихове Демократске партије. Истина је да се ни поменути двојац није претргао од демократичности, и да се и њиховој владавини свашта могло спочитати, али турска војска је тада ипак пролила крв највиших државних званичника и ставила дневну политику под своју контролу. Деценију касније, премијер Сулејман Демирел избегао је Мендересову судбину, и сачувао живу главу пред новом генерацијом пучиста, али је и он свргнут с власти. Турска војска се од тада константно мешала у дневну политику, што транспарентним претњама, што интригама којим је подстицала левичарско и националистичко насиље. Пуч који је извео Кенан Еврен, макијавелистички оправдан потребом да се оконча то исто насиље, омогућио је војсци да стави шапу на целокупни политички и друштвени живот. За то време Турска је тонула све дубље у „light” тоталитаризам, рецесију, и неизбежно у крвав рат са курдским сецесионистима, у коме је изгубљено на хиљаде живота... Ту ћемо стати, иако се пучистичка ретроспектива наставља и након тога.

Да ли би ситуација данас била ишта другачија? Са војном хунтом на челу државе Ердоганов живот би висио на концу, а забрана владајуће АК партије била би сасвим извесна. Цех би вероватно платила и националистичка МХП, која се на протеклим парламентарним изборима приближила Ердогану, и ко зна ко још. Нови војни закони били би донети, а Турска би се вратила у стање перманентног ратног стања, које би курдско становништво затворило у неки нови ОХАЛ регион (скраћеница којом се означавао регион насељен Курдима, у коме је ванредно стање трајало готово деценију и по). А када се овом сценарију дода идиловско-сиријски регионални хаос, јасно је да улога војске никако не би била само епизодна „рола”. Нажалост, јасно је и то да Турке, са осветољубивим Ердоганом, не чека ништа светлија будућност.

Стога можемо закључити да ни један од расплета, ни овај актуелни, ни онај који се могао десити, никако није добар по Турску. Пошто нас историја учи да мађионичари који тамо изводе трикове нису ни налик Дејвиду Коперфилду. Коперфилд је Кип слободе одмах вратио. Мађионичари са Босфора пак слободу тешко враћају... било да су је сакрили под султанов фес, или под еполете.

Аситент на предмету међународни односи, Факултет безбедности, Универзитет у Београду