среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56
СТОГОДИШЊИЦА ПРВЕ ПОБЕДЕ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ

Ратни пакао у облацима Кајмакчалана

После тешких и крвавих борби на неприступачном терену, у којој је погинуло 4.643 војника и официра, српска војска освојила је планински врх на надморској висини од 2.525 метара и тако отворила пут ка ослобађању отаџбине
Аутор: Јован Гајићуторак, 13.09.2016. у 22:00
(Илустрација из монографије „Ратни албум 1914–1918”)

 

„Око поднева смо близу врха Кајмакчалан. Коње смо оставили у његовом подножју и пењемо се на врх да видимо бојиште. Готово све је остало на своме месту. Тек што је закопано неколико тела погинулих киша их поново откопава. Језиви призори са бојног поља. На висини од 2.525 метара на овом огољеном, пространом терену леже стотине смрзнутих трупова. Покривају их облаци и магла које растерује ветар, а велики јастребови и гаврани крстаре над њима и једу њихово месо”...

Спомен-костурница
На Кајмакчалану је после Првог светског рата подигнута капела са спомен-костурницом. На њој је била уклесана и посвета краља Александра „Мојим див јунацима, неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и остадоше овде, као вечни станари на прагу отаџбине.” Поред ове костурнице у околини Кајмакчалана има још гробаља српских војника, мада већина њих почива на гробљу Зејтинлик у Солуну.
По жељи доктора Арчибалда Рајса у ову капелу (умро је и сахрањен у Београду) пренета је и урна са његовим срцем. Нажалост, током Другог светског рата бугарски војници однели су урну и оштетили спомен-костурницу.
 

Овај потресни опис бојишта на којем се, пре тачно сто година, септембра 1916. одиграла Кајмакчаланска битка, једна од најсуровијих, али и најславнијих у нашој историји, оставио је доктор Арчибалд Рајс у својој књизи „Шта сам видео и проживео у великим данима”. То је само једно од сведочанстава о великој победи српске војске, првој која је извојевана на Солунском фронту, после повлачења из отаџбине. Она је подигла морал српској војсци и савезнике уверила у њену снагу, али је плаћена огромним жртвама.

После повлачења из отаџбине, албанске голготе и опоравка на Крфу, српска војска била је пребачена на Солунски фронт. Тим фронтом, на којем су се поред српске, налазиле француске и британске трупе, као и једна руска бригада, командовао је француски генерал Сарај. Савезници су на целој дужини Солунског фронта укупно имали око 350.000 војника, од чега је Срба било око 130.000. Насупрот њима налазиле су се добро утврђене јединици бугарске и немачке војске приближно исте бројности.

Већ августа и септембра 1916. српска војска нашла се на удару снажне бугарске офанзиве, која је заустављена у бици код Горничева. После тога, савезници су проценили да је дошло време за противнапад. На тај начин они су желели да охрабре улазак Румуније у рат на страни сила Антанте, од којег се много очекивало, као и да искористе то што је због тешких борби на западном фронту (битка код Вердена) део немачких јединица био повучен са солунског ратишта. „Част” да прва покрене ту офанзиву припала је, наравно, српској војци.

Савезници су проценили да је српска војска најмотивисанија за борбу, јер су њени војници и официри једва чекали да се врате у отаџбину. А тај пут ишао је преко планине Ниџе (данас на граници Грчке и Македоније) и њеног највишег врха Кајмакчалана (2.525 метара), као и десетак других врхова, сличне висине.

Тако су се стекли услови за почетак битке на Кајмакчалану, која је трајала осамнаест дана – од 12. до 30. септембра 1916. У новијој историји ратовања није забележено да је нека битка вођена на тој надморској висини, у суровим природним условима и по неприступачном терену, на врховима који ни у миру нису лако освојиви. На врху Кајмакчалан (који се још назива и Свети Илија) Бугари су били подигли три линије одбране, између којих се налазила бодљикава жица. Зато су веровали да је он неосвојив, па су овај свој бедем прозвали „Борисов град“. Срби су га прозвали „Капија слободе“ јер их је туда водио пут у отаџбину.

Да освоје овај бедем били су одабрани Дринска дивизија, као и делови Дунавске дивизије, који су припадали Првој армији, под командом војводе Живојина Мишића. Већ првог дана вођене су огорчене борбе. Јединице Дринске дивизије врх Кајмакчалан први пут освојиле су 16. септембра и одржали га и поред неколико жестоких бугарских противнапада. Вођене су тешке борбе, прса у прса, а магла и киша допринеле су да се војници, међусобно готово нису распознавали. Зато су, по сведочењима наших војника, у десној руци држали бајонет, а левом војника до себе хватали за главу. Ако би осетили да нема шлем (српска војска шлемове је добила на Солунском фронту) знали би да је поред њих противник...

Бугари су Кајмакчалан жестоком артиљеријском ватром засипали са  врхова Кочобељ и Сива стена. Од њих су, током борби страдали и људи и животиње, а тешка артиљерија обе стране мењала је рељеф: „Одатле одемо у помоћ Дринској дивизији, на Кајмакчалан. Требало је да сиђемо у подножје, према селу Скочимиру. Батерија ми је измакла стотинак метара, а бугарска артиљерија бије из све снаге. Осетих како ме подиже нека сила и тресну о земљу....

Боже, да ли сам већ мртав. Пипам се. Чини ми се да ми је тело читаво. Не усуђујем се да устанем и погледам око себе. Ипак, подигнем се лагано, кад имам шта да видим: мој коњ, сав искомадан, нога му откинута виси на једној грани...“ Ово казивање војника Дојчила Гајовића, забележено у књизи „Солунци говоре“ Михаила Ђурића, сведочанство је о тим ужасима.

Услед тешких борби делови Дринске дивизије били су готово десетковани, па је бугарска војска, 26. септембра, накратко повратила Кајмакчалан. Следећег дана, српска Прва армија на ово ратиште довела је последње резерве – делове Седмог пука и Добровољачки одред, под командом војводе Вука. Главни удар уследио је 30. септембра ујутро. Прво је дејствовала артиљерија, а потом је уследио одлучујући удар пешадије. Нешто после поднева Кајмакчалан је био освојен, а српска Врховна команда могла је да изда проглас: „Јунаци, заузели сте орлово гнездо, силну тврђаву и сву наду непријатељеву, заузели сте Кајмакчалан. Врата за нашу милу Србију отворили сте....“

Жртве су биле огромне. Српски губици износили су 4.643 војника и официра. Ту је погинуо и Војин Поповић, славни војвода Вук. Огромне жртве имали су и Бугари, а било је и много рањених.

После освајања Кајмакчалана српска војска наставила је напредовање. Већ 1. октобра освојен је врх Кочобељ, а потом и Сива стена. Ускоро је, уз помоћ савезника покренута и офанзива у долини Црне реке, која је 19. новембра довела до ослобађања Битоља и његове околине. Тако је, годину дана после протеривања из Србије, део тадашње државне територије поново био у српским рукама. Ипак, дешавања на осталим ратиштима нису нам ишла у прилог. На западном фронту вођене су тешке борбе, а улазак Румуније у рат на страни сила Антанте није донео очекиване резултате. Солунском ратишту савезници и даље нису придавали потребни значај, јер су сумњали да на овом делу фронта може бити решен исход рата. Зато су донели одлуку да се офанзива на Солунском фронту заустави. Све до септембра 1918. нова није покренута. На пробој фронта, ослобођење земље и повратак кући српска војска морала је да сачека још две године.

И заробљеник је човек

Мада су борбе на Кајмакчалану биле изузетно сурове, српски војници до краја су сачували човечност. Према заробљеницима је поступано по свим ратним правилима, а сачувана су и бројна сведочанства која говоре о хуманом односу према њима. Тако у књизи „Солунци говоре” Михаило Ђурић наводи казивање војника Михаила Жунића: „Наш војник је узјахао свога коња, а заробљеног војника пустио испред себе. Но тек што су прошли коју стотину метара наредник се срушио. Подигао се на колена, склопио руке за молитву и рекао: ’Убиј ме, братко, молим те, убиј ме. Болестан сам. Изгорећу од неке ватре. Малаксао сам, не могу даље. Прежали један метак.’ Није могао то да учини наш војник. Није могао да убије заробљеника. Сјахао је, са тешком муком подигао заробљеног наредника у седло. Он је пешачио. Требало је да пређе око два и по километра до своје јединице...”

Председник Николић на свечаности одавања почасти

Свечаност одавања почасти палим српским ратницима у бици на Кајмакчалану биће одржана у петак, 16. септембра, у 10.00 часова, у оквиру Спомен комплекса на Кајмакчалану. Почаст страдалим војницима одаће председник Републике Србије Томислав Николић, уз присуство других високих званичника Републике Србије.

Истог дана, у 13.00 часова, председник Николић положиће венац на Српском војничком гробљу у Битољу и одати почаст војницима страдалим у пробоју Солунског фронта, прецизира се у саопштењу aмбасаде Републике Србије у Скопљу.

 

 


Коментари29
b1df9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Митар
"Tu je poginuo i Vojin Popović, slavni vojvoda Vuk. Ogromne žrtve imali su i Bugari, a bilo je i mnogo ranjenih." Војвода Вук није погинуо у бици за Кајмакчалан већ на Груништу, тј. Старавинском вису, пар месеци касније.
Vida
Ono sto je nezgodno, to je da su u I Sv ratu Srbi prvo ratovali protiv Hrvata Slovenaca i Bosnjaka (koji su cinili gro austrougarske vojske) a na kraju protiv Bugara. Ti sukobi izmedju jednokrvne juznoslovenske brace su se nastavili i u II Sv ratu, pa i pre 20 godina.
stari doktor
(наставак) Да ли су сазнали или приметили концентрације трупа, тек, напали су дан раније. И то је Горничево/ Острово, у наставку Кајмакчалан, кота 1212 и Битољ. Да су ту победили и пресекли фронт у формирању на два дела, стигли би до Солуна и...крај приче. 3. Битољ нису савезници разорили, већ двогодишње бугарско гранатирање, тамо је погинула Госпођа Харли и то је једина жена сахрањена у Зејтинлику, 4.тешко је прихватити да су Бугари олако предали Кајмакчалан, Борисов-град, стратешку тачку око које су градили линију одбране, то до сада ни од кога нисам ни чуо ни прочитао. То је била једна од најкрвавијих битака у рату на Балкану, обострано велики број страдалих, крај Добровољачког одреда... (читајте "Трилогију") И на крају, било како било, треба да се поносимо нашим претцима на постојаности, трпљењу и храбрости "којом су задивили цео свет", читајте Вилхелмове речи, Макензен се у знак признања предаје нашима, а не Французима. Већ следећа генерација (ја) слабија, сада...знате и сами.
Леон Давидович
Треба бити искрен па рећи да су Французи најзаслужнији за постојање Солунског фронта. Француска влада је препознала његов значај и упорно је инсистирала на његовом постојању. Да је било по Британцима тога фронта не би ни било. Британци су до задњег тренутка напада Бугара на Србију били на страни Бугара. А онда су их и други савезници следили у томе.То је и упропастило Србију.Зато и не чуди што су Срби после Првог светског рата тако били захвални Француској.
Препоручујем 7
stari doktor
Тешко је расправљати о овој теми без емоција, посебно за нас који смо у српској војсци имали своје претке. Међутим, са мало логике и поштења није тешко рећи да су снаге ангажоване на СФ у односу на милионе на западном и источном (до 1917) биле минорне. То ипак не значи да је он био "трећеразредан", можда по британским мрзачко-потцењивачким мерилима, многи су сматрали да ће у једном тренутку бити значајан, како је и испало. Не заборавимо да су се око њега од почетка играле закулисне игре, у којој су Британци предњачили. Но, у неким одговорима на мој прилог речене су ствари које се, без временских упоређења догађаја, не мобу прихватити као тачне. 1. Галиполи, тај Черчилов промашај, пропале су у време пропасти Србије 1915, 2. Кајмакчалан није био покушај да се Румуни ослободе Макензеновог притиска, то се дешавало уочи 17. августа 1916., када је Румунија требало да уђе у рат, а да Срби (иако још без артиљерије) ударе на Бугаре и спрече их да шаљу јединице ка Румунији. (наставак)
Bane Pavlovic
Neka im je vecna slava.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља