Мајчинство мора бити избор

Жалосном и јадном Клубу упирача прста, који своју одговорност не види ни у чему, недавно се придружила министарка без портфеља Славица Ђукић Дејановић, која је у интервјуу Радио-телевизији Србије „образоване жене старије од 30 година, које немају децу и не размишљају о томе, иако нису економски угрожене јер имају висок степен потребе за комфором” – окарактерисала као кривце за негативни наталитет у Србији.

У земљи где је свака пета радно способна особа незапослена, где је свака трећа особа до 18 година изложена ризику од сиромаштва и где свака десета особа не може да приушти исхрану какву прописују стандарди, говорити о комфорном животу ширих народних маса, увредљиво је. Група о којој цењена министарка говори је, и да постоји, толико мала да не заслужује пажњу коју добија.

Наталитет је у Србији низак из једноставног разлога – за његово повећање је потребно више од једног или два изборна циклуса, а политичке елите које владају Србијом, у које спада и цењена министарка, већ деценијама нису заинтересоване да се баве темом која ће дати резултате у далекој будућности.

Упирање прстом у жене је одличан начин да се скрене пажња од тога шта држава ради, или не ради, да се ситуација у њој промени. Такође, пребацивање кривице само на жене, а сви знамо да жене не могу саме да направе децу, затвара простор за даљи разговор о томе шта као друштво можемо да урадимо да се ситуација побољша.

Држава Србија, односно они који је воде, верујемо не разумеју како то изгледа бити мајка данас у Србији, јер да разумеју другачије би се понашали. С њима и са широм јавности ћу поделити искуства мама које се нама јављају.

Доживљај звани материнство за жене почиње неколико година пре него што постану мајке, када на интервјуима за посао уместо да причају о својим знањима и вештинама одговарају на законом забрањена питања о томе да ли су у вези, да ли је та веза озбиљна, да ли планирају децу итд.

Када остану у другом стању, срећне су ако су биле пријављене за посао који раде, јер то онда значи да ће моћи да остваре своја права.

Али ако нису пријављене, уз честитку на лепим вестима често долази и отказ. Материнство за већину жена почиње у породилишту, одакле свака десета жена, како показују наша истраживања, излази чврсто решена да више никада не роди дете само због односа медицинског особља према њој.

Када изађе из породилишта, очекује је пуно трошкова и нада да породиљска плата не касни више од шест месеци. Ако је имала среће и није добила отказ неколико недеља по повратку са породиљског, велике су шансе да су је сачекале мања позиција и плата од оне коју је имала када је отишла на трудничко.

Ако пожели да правду потражи на суду, јер Србија ипак има пристојне законе који штите права својих грађана и грађанки, правду ће наћи, али ко зна колико година касније.

Ствари за децу у Србији често коштају скупље него у Немачкој, а од следеће године за то родитељи неће чак ни добијати повраћај ПДВ-а.

Када дође време за упис у јаслице или вртић, који не постоје у свим местима где су потребни, јуриће се везе и везице да би се дете уписало, а када дете крене у школу, довијаће се како зна и уме да пронађу новац за уџбенике који су сваке године другачији и морају да се купују нови као и школски прибор који кошта као право мало богатство.

Управо сам описала најбољи могући сценарио у којем су родитељи заједно, запослени и сви здрави. Животи многих нису толико срећни када су родитељи незапослени, самохрани или у случају болести када схватите да наше здравство и није баш тако бесплатно како смо мислили.

Центар за маме нуди своју експертизу свима који заиста желе да раде на дугорочним решењима која ће да промене ситуацију на тему наталитета у Србији. Почетак треба да буде улагање у здравство, образовање, правосуђе, запослење, предузетништво, подржавање жена и породица и улагање у родну равноправност.

Било би сјајно и када би се поштовали закони који већ постоје и спроводиле стратегије и планови који су донети.

Мајчинство мора бити избор. Имати или немати децу је лична одлука која треба да буде поштована и ни на који начин не сме да буде осуђивана. Посао државе није да дели савете о томе ко треба да има колико деце. Посао државе јесте да обезбеди систем који функционише на сваком нивоу. Тек онда ће избор броја деце да буде стварно избор.

Оснивачица и директорка „Центра за маме”