И Србија и Европа читају исте књиге

Професор словенске књижевности на Хамбуршком универзитету Роберт Ходел (1959), инострани члан Српске академије наука и уметности, одржао је јуче у овој институцији своју приступну беседу под називом „О канонизацији књижевности у оквиру језичке глобализације”. Ходел је студирао славистику, филозофију и етнологију у Берну, Санкт Петербургу, Новом Саду и Прагу, а докторирао је на прози Драгослава Михаиловића.

Јуче је, између осталог, говорио о томе како треба да изгледа књижевни канон у оквиру студија матерњег језика.

– Шта треба да подразумевамо под националним каноном нпр. у Немачкој, Шкотској или Норвешкој? Да ли у Шпанији у оквиру „шпанске” књижевности треба да се читају Маркес, Љоса и Борхес? Уелбек може да се чита у оквиру француске наставе, а Џон Стајнбек у оквиру енглеске. Али где читати Памука и Муракамија. У немачким гимназијама то је већ пракса у оквиру предмета немачки језик. И коју улогу треба у Србији да имају југословенски и постјугословенски аутори као Мирослав Крлежа, Александар Хемон и Миљенко Јерговић – рекао је Роберт Ходел.

– Шта је данашњи млади човек у Србији, ако изузмемо лектиру, читао: Харија Потера, Алхемичара, Да Винчијев код, Ека? Листа најчитанијих књига у Србији суштински се не разликује од других земаља западне хемисфере. На немачком тржишту је око 80 одсто продатих књига књижевност преведена са енглеског, додао је професор.

Говорећи о критеријумима националног канона, који су релевантни за ово језичко подручје, изнео је неколико запажања о Иви Андрићу.

– Док се Андрић не појављује у „Антологији бошњачке приповетке 20. века” (Сарајево, 1995) од Енеса Дураковића, у монографији „Бошњачки роман 20. века” (Загреб – Сарајево 2004) од Енвера Казаза, о њему се говори као о босанском аутору. У чланку „Босна и Херцеговина” у Википедији стоји да је Андрић најпознатији представник домаће књижевности. Сличан развој се може уочити и у Хрватској – док Андрић није заступљен ни у „Златној књизи хрватског пјесништва од почетка до данас” (Загреб 1971) Влатка Павлетића, није ни у „Аутобиографији хрватских писаца” (Загреб 1997) од Винка Брешића. Иван Ловреновић и Мирко Марјановић уврстили су га 2007. у библиотеку „Хрватска књижевност БиХ у 100 књига”. Најновији покушаји националне кодификације показују да замах добија територијално-етнички критеријум када говоримо о делу једног писца – истакао је Ходел.

У његовом излагању било је речи и о статусу националних језика у оквиру глобализације. Поменуто је да су у ЕУ, „која званично прокламује разноликост култура, религија и језика, практично енглески и француски једини радни језици”. Навео је да немачки спада међу три радна језика у Бриселу, али је истакао и да изван тога комуникација ЕУ чиновника на немачком износи мање од један одсто.

О гашењу јужне славистике на немачким универзитетима рекао је следеће: „Да се разлог за гашење јужне славистике може свести на поделу српскохрватског језика превише је нагли закључак. Подела лектората на углавном хрватски, српски или босански је без сумње снажан фактор овог нестајања. Као јужни слависта гајим наду да ће и политичари умети да препознају ове механизме. Можда управо политичка независност четири наследне земље Југославије даје боље предиспозиције долазећој генерацији која више није обележена деведесетим годинама, да системски тежи заједничком тржишту књига и културе”.