Језикофил – електронско и штампано неговање језика

На  Сај­му књи­га 2016. го­ди­не по­ја­ви­ла се књи­га Је­зи­ко­фил, ауто­ра Све­тла­не Сли­јеп­че­вић, Сло­бо­да­на Но­вок­ме­та и Ма­ри­не Ни­ко­лић. Књигa но­си и ло­го ак­ци­је Не­гуј­мо срп­ски је­зик и пред­ста­вља из­бор до­бро ода­бра­них крат­ких тек­сто­ва, за ову при­ли­ку и не­што пре­ра­ђе­них, са исто­и­ме­не ин­тер­нет стра­ни­це ко­ју већ три го­ди­не уре­ђу­је и уде­ша­ва ова аутор­ска гру­па. Тек­сто­ви се ба­ве ак­ту­ел­ним је­зич­ким не­до­у­ми­ца­ма – гра­ма­тич­ким и пра­во­пи­сним про­бле­ми­ма са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка. Та­ко се мо­же ре­ћи да је књи­га, за­пра­во, ода­бра­ни из­вод из сај­та Је­зи­ко­фил, и да мо­же би­ти до­бар под­сет­ник за обу­ку оних ко­ји­ма је ста­ло до је­зич­ке пра­вил­но­сти и је­зич­ке кул­ту­ре, али и до от­кла­ња­ња је­зич­ких не­до­у­ми­ца.

У увод­ној на­по­ме­ни ауто­ри ис­ти­чу да је ова ин­тер­нет стра­ни­ца „ре­зул­тат же­ље осни­ва­ча да се на јед­ном ме­сту при­сту­пи је­зи­ку и је­зич­кој кул­ту­ри на на­уч­но­по­пу­ла­ран на­чин”. Тек­сто­ви (об­ја­шње­ња) су при­ре­ђе­ни та­ко да бу­ду ла­ко ра­зу­мљи­ви нај­ши­рој пу­бли­ци, без об­зи­ра на обра­зо­ва­ње и ни­су на­ме­ње­ни са­мо је­зич­ким струч­ња­ци­ма, већ сви­ма ко­ји­ма је ста­ло до ва­ља­ног је­зич­ког из­ра­за и у го­во­ру и у пи­са­њу.
При­ло­зи су по­све­ће­ни раз­ли­чи­тим пи­та­њи­ма срп­ског је­зи­ка и ње­го­ве нор­ме, ба­ве се гра­ма­ти­ком у ужем и ши­рем сми­слу, лек­си­ко­ло­ги­јом, лек­си­ко­гра­фи­јом, пра­во­пи­сом, син­так­сом... У пи­та­њу су пра­ви­ла из гра­ма­ти­ке и пра­во­пи­са срп­ског је­зи­ка, де­фи­ни­ци­је стра­них и но­вих ре­чи (ослу­шки­ва­ње сва­ко­днев­них ак­ту­ел­но­сти из ме­диј­ског жи­во­та ко­је се је­зич­ки ин­тер­пре­ти­ра­ју, што под­ра­зу­ме­ва пра­ће­ње и де­фи­ни­са­ње но­вих ре­чи ко­је ула­зе у је­зик, не­по­зна­тих ре­чи ко­је се по­гре­шно упо­тре­бља­ва­ју и раз­ре­ша­ва­ње не­до­у­ми­ца у ве­зи са сва­ко­днев­ним је­зич­ким про­бле­ми­ма), али и прак­тич­ни пред­ло­зи и са­ве­ти у ве­зи са лек­ту­ром тек­сто­ва раз­ли­чи­тих сти­ло­ва. Об­ја­шње­ња су на­ме­ње­на сви­ма ко­ји се ин­те­ре­су­ју за је­зич­ку кул­ту­ру и же­ле да са­зна­ју не­што но­во о је­зи­ку – сту­ден­ти­ма, ђа­ци­ма, лин­гви­стич­ким ен­ту­зи­ја­сти­ма, али и пи­сци­ма, уред­ни­ци­ма, про­фе­со­ри­ма и на­став­ни­ци­ма, лек­то­ри­ма, за­по­сле­ним у ме­ди­ји­ма итд. Стил ко­јим су пи­са­ни при­ло­зи је на­уч­но­по­пу­ла­ран, не­ма на­уч­не пре­тен­зи­је, већ је основ­ни циљ да се на је­дан „ла­ган”, при­јем­чив, по­не­кад ду­хо­вит на­чин нај­ши­рем кру­гу чи­та­ла­ца при­бли­же не­ке лин­гви­стич­ке те­ме.
Књи­ге има укуп­но 150 при­ло­га (чла­на­ка) ко­ји су рас­по­ре­ђе­ни у де­вет по­гла­вља:
Пр­во по­гла­вље је на­сло­вље­но пи­та­њем: Ко је? и у ње­му се на­ла­зе об­ја­шње­ња ма­ње по­зна­тих ре­чи или ма­ње по­зна­тих зна­че­ња од­ре­ђе­них ре­чи ко­је име­ну­ју чо­ве­ка, не­ку ње­го­ву дру­штве­ну уло­гу, осо­би­ну и сл. (са­пи­о­сек­су­а­лац, ом­буд­сман, бот, тај­кун, шу­ша, хох­шта­плер, про­во­да­џи­ја, ту­дум...).
Дру­го по­гла­вље има на­слов: Шта је? и оку­пља тек­сто­ве ко­ји се ба­ве лек­се­ма­ма ко­је се рет­ко упо­тре­бља­ва­ју, ар­ха­ич­ним и жар­гон­ским лек­се­ма­ма, ре­чи­ма стра­ног по­ре­кла, нео­ло­ги­зми­ма и сл. из раз­ли­чи­тих сфе­ра чо­ве­ко­вог сва­ко­днев­ног жи­во­та (сел­фи, тро­ло­ва­ње, спи­но­ва­ње, дрон, цен­зу­ра, ген­три­фи­ка­ци­ја, лекс спе­ци­ја­лис, порт­фељ, сеф­те, по­гром, цр­но­ма­њаст...).
Тре­ће по­гла­вље за­ин­те­ре­со­ва­не пи­та и об­ја­шња­ва: Шта зна­че ови из­ра­зи? и ба­ви се по­ре­клом, зна­че­њем и мо­ти­ва­ци­јом број­них из­ра­за, ма­ње или ви­ше уоби­ча­је­них фра­зе­о­ло­ги­за­ма, ко­ји се мо­гу на­ћи у раз­ли­чи­тим функ­ци­о­нал­ним сти­ло­ви­ма (Вр­зи­но ко­ло, све у 16, лу­ди(а) На­ста, на­би­ти не­ко­ме ро­го­ве, ку­си пси, ка­кви ба­кра­чи, ни­ком по­ни­ко­ше, па­ри­ти очи, глув као топ, ни за јо­ту, жу­та ми­ну­та, игле­не уши итд.).

Че­твр­то по­гла­вље на­сло­вље­но је: Ка­ко упо­тре­бља­ва­мо ове ре­чи? и об­ја­шња­ва  раз­ли­чи­ту упо­тре­бу ре­чи, пре­и­спи­ту­је не­у­са­гла­ше­на нор­ма­тив­на ре­ше­ња и ну­ди мо­гу­ћа (ми­нут или ми­ну­та, чи­тач или чи­та­лац, уси­са­ва­ти уси­си­ва­чем, да ли се ча­ра­пе обу­ва­ју или обла­че, да ли по­сто­ји по­зи­ци­ја и опо­зи­ци­ја, пре­под­не или пре под­не итд.)
На­слов пе­тог по­гла­вља је: Ода­кле нам? и ов­де се ауто­ри ба­ве пр­вен­стве­но ети­мо­ло­ги­јом, да­кле, по­ре­клом ре­чи ко­је сва­ко­днев­но упо­тре­бља­ва­мо (евро, кнап, као ба­ја­ги, квит, на­тур­шчик, гушт, на­у­штрб,  шла­гворт, ћар, фе­тиш, пла­ги­јат, ба­раж, ок, сај­бер, са­бај­ле...).
Ше­сто по­гла­вље је на­сло­вље­но пи­та­њем: Шта ће­мо с овом кон­струк­ци­јом? и у ње­му се го­во­ри о кон­струк­ци­ја­ма ко­је се нај­че­шће не­пра­вил­но упо­тре­бља­ва­ју, па се да­ју пред­ло­зи и пре­по­ру­ке за пра­вил­ну упо­тре­бу, али и ука­зу­је на не­ке ис­прав­не кон­струк­ци­је ко­је се не­рет­ко, због раз­ли­чи­тих пред­ра­су­да, сма­тра­ју не­пра­вил­ним (да ли је сре­ћа ужа­сна, че­ка­ти у ре­ду, би­ти на те­ле­фо­ну, с об­зи­ром да, ка­фа за по­не­ти, кон­так­ти­ра­ти не­ко­га или са не­ким...).
Сед­мо по­гла­вље од­го­ва­ра на пи­та­ње: Ка­ко зо­ве­мо по­зна­то и не­по­зна­то, при­до­шло из дру­гих је­зи­ка? и за­пра­во се ба­ви тран­скрип­ци­јом стра­них, че­сто­по­ми­ња­них, име­на из дру­гих је­зи­ка (Ме­две­дев, Пи­за и Пи­са, Ви­ли­јам, Ви­ли­јем или Ви­љем Шек­спир, Ци­прас, Ман­де­ла, па­па...).
У осмом по­гла­вљу на­ла­зи­мо од­го­во­ре на увек ак­ту­ел­но пи­та­ње: Ка­ко да на­пи­ше­мо да не по­гре­ши­мо? и оно оку­пља тек­сто­ве ко­ји се ба­ве пра­во­пи­сним пи­та­њи­ма, пр­вен­стве­но оним ко­ја су сла­би­је за­сту­пље­на у по­сто­је­ћим при­руч­ни­ци­ма или иза­зи­ва­ју не­до­у­ми­це због плу­ра­ли­зма у ре­ше­њи­ма (имејл, веб, он­лајн, сва­ко­дне­ви­ца, мар­шру­та, по­сет­ни­ца итд.).
Де­ве­то по­гла­вље ба­ви се пра­во­пи­сним не­до­у­ми­ца­ма и на­сло­вље­но је: Ка­ко да про­ме­ни­мо и да не по­гре­ши­мо? и у овом по­гла­вљу се го­во­ри о нор­ма­тив­ној упо­тре­би про­мен­љи­вих ре­чи, ука­зу­је се на нор­ма­тив­не пре­по­ру­ке и пра­во­пи­сне не­до­у­ми­це ко­је се мо­гу ја­ви­ти у њи­хо­вој про­ме­ни кроз па­де­же и сл. (Оебс, Уне­ско, фи­јат, мо­ле­бан, ма­ти и кћи, Бе­о­гра­ђан­ка...).
При­ли­ком пи­са­ња књи­ге и из­бо­ра чла­на­ка ауто­ри су кон­сул­то­ва­ли, то ни­је спор­но, ре­ле­вант­ну ли­те­ра­ту­ру (гра­ма­ти­ке, реч­ни­ке и пра­во­пис), ка­ко ону нор­ма­ти­ви­стич­ку, та­ко и ону ко­ја спа­да у је­зич­ке са­вет­ни­ке, је­зич­ке по­уч­ни­ке и ону ко­ја мо­же от­кло­ни­ти ис­тра­жи­ва­не је­зич­ке не­до­у­ми­це. То овој књи­зи да­је до­дат­ну вред­ност и ја­ча ње­не струч­не и упо­треб­не ква­ли­те­те. У це­ли­ни је при­јем­чи­ва и упо­тре­бљи­ва, пи­са­на је струч­но и по­у­зда­но и да­је леп до­при­нос на­шој је­зич­кој кул­ту­ри. 
Ра­ђе­на је бри­жљи­во, с ле­пим је­зич­ким осе­ћа­њем за ме­ру, али увек с ја­сном на­ме­ром да под­у­чи и да от­кло­ни ди­ле­му. Об­ја­шње­ња су ја­сна и ко­рект­на, при­ме­ри су до­бро ода­бра­ни, вр­ло ак­ту­ел­ни и то ру­ко­пи­су да­је до­дат­ну вред­ност.
Си­гур­ни смо да ће књи­га Је­зи­ко­фил на­ћи сво­је ме­сто код чи­та­ла­ца, да ће би­ти кон­сул­то­ва­на и ти­ме до­при­не­ти да ко­му­ни­ци­ра­мо с ма­ње гре­ша­ка и бар ма­ло уна­пре­ди­мо је­зич­ку кул­ту­ру. Овај при­руч­ник ну­ди ту мо­гућ­ност и ве­ру­јем да ће на за­до­вољ­ство свих та при­ли­ка би­ти ис­ко­ри­шће­на.  Ра­ду­је­мо се и што књи­га но­си ло­го ак­ци­је Не­гуј­мо срп­ски је­зик и то ће би­ти до­дат­но сна­же­ње јед­не од­го­вор­не и озбиљ­не ак­ци­је.
Књи­гу је из­да­ла из­да­вач­ка ку­ћа Klett, опре­мље­на је вр­ло до­брим илу­стра­ци­ја­ма и во­ле­ли би­смо ако стиг­не до оних ко­ји­ма је пр­вен­стве­но на­ме­ње­на.¶
Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду