четвртак, 19.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:02

У истом боју и истом гробу са српском браћом

Проклети митраљез сипао је паклену ватру и два зрна смртоносно погодише – једно Леона у трбух, а друго његовог Вељка у груди и обојица падоше…
Аутор: Олга Јанковићнедеља, 27.11.2016. у 10:05
​ Леон Б. Лебл (Фото приватна архива)

Међу шест стотина Јевреја ратника, од око 8.000 јеврејских житеља у предратној Србији, неколико стотина рањених и трајно осакаћених у балканским и Великом рату један је био и поднаредник – ђак 1. чете 2. батаљона 4. пука – Леон Б. Лебл. Не напунивши 22. годину, Леон је дочекао почетак рата као студент филозофије, писар Универзитета и журналиста. Рођен 1892. године у Београду, погинуо је 29. новембра 1914. у Степојевачким шанчевима, код села Лесковац, на Космају.

Командант пука Милутин Стефановић са бојног поља пише Калману Леблу, брату покојног Леона, да прикупљајући податке као грађу за историју пука и „овог Великог нашег рата, у којој прво место заузимају наши пали јунаци”, није из тих редова могао изоставити ни почившег Леона. Он му пише детаљно о касним данима новембра и офанзиви, када је непријатељ, тучен и гоњен неколико дана, решио да зада тежак ударац на положају код села Лесковац, на десној обали реке Бељанице, а непријатељски положај био претворен у дубоке ровове и поседнут пешадијом, митраљезима и топовима.

Пред вече 28. новембра, 4. пук је сустигао непријатеља. Одмах су израђени прелази преко Бељанице и под заклоном мрака пребачени делови пука, који су непријатеља напали још исте ноћи, проведене у борби. У зору је пребачено и остало људство, а јака и крвава почела је још од раног јутра.

„Непријатељ је био упоран и сипао је смртоносну ватру из својих ровова, али она није могла зауставити нити је зауставила наш напад. У 1.30 по подне дошао је моменат и наредио сам јуриш. На овај знак сви су јурнули са бајонетима на непријатеља у рововима. Налет и јуриш немогуће је описати – довољно је да кажем да су сви ишли као таласи или, још тачније, као бујица, која све пред собом руши, обара и ништи. Међу првима који су полетели на непријатеља, неустрашиво и непоколебљиво био је Ваш брат поднаредник Леон, јер је његова чета и он са својом десетином био у првом борбеном реду”, наводи у писму командант Стефановић.

Он још додаје да војници који су Леона необично заволели и због његове личне храбрости, веселости и веома лепог опхођења, нису га ни за стопу оставили, а да су непосредно уз њега били каплар Миљенко Ршумовић и редови Тома Терзић и Вељко Бјеловић. За време овог јуриша непријатељске пушке и митраљези косили су јунаке, али их то није зауставило и они у свом налету ускочише у непријатељске ровове и непријатеља сломише. Но овај упоран, отвори убиствену ватру из другог реда. Леон и редови легоше по земљи, јер пред њима не беше рова, па отворише брзу паљбу. У тој најјачој ватри, пише даље Стефановић, чуо се глас и команда поднаредника Леона: „Добро нанишаните, само добро нанишаните!”

После кратког застајка требало се кренути и јуришати и на следећи низ ровова и редови се кретоше, али једно зрно из митраљеза не даде Леону даље, удари га у десну ногу више колена, у бутину, но оно не беше смртоносно, али не беше ни последње. Редов Вељко Бјеловић одмах је притрчао, расекао чакшире и превио му рану. Проклети митраљез сипао је непрекидно паклену ватру и још два зрна смртоносно погодише – једно Леона у трбух, а друго његовог Вељка у груди и обојица падоше, не знајући више један за другога. Судбина је хтела да је Леон остао непомичан занавек, а Вељко је рану преболео.

„Ето тако је наш Леон храбро, јуначки пао ниуколико се не разликујући од његових храбрих сабораца, а за част, славу и величину наше опште мајке Србије! Извините Леонове млађе другове, што се у брзини не сетише верске разлике и Леонов гроб обележише истим знаком као и гробове осталих другова…”, завршава своје писмо командант 4. пука Милутин Стефановић.


Коментари3
f3eac
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mro Simic
Nekom majka a nekom i maca tako smatram one kojisu sastavljali povest ratova srbije i poginule,samo u mom selu i ja licno smo odbaceni srbi iako su svi ti izginuli u balkanskim i prvom svetskom Niko od njih nije upisan na plocama izginulih ratova kako pricase otac oca u balkanskom i majka oca u prvom svetskom ratu dolazilisu ljudi da u zamenu za novac ili druge vrednosti upisu i njih i jedna i druga baka su imale dosta dece za hraniti i to su odbacile takoje proslo jos par familija pa kada su ojacale same su podizale spomenje ali lista gde je ko poginuo je nestala a i sada im ne daju mira spomenik jednom tako poginulom je mesna zajednica skolonila da nebi 2.m usla u njivu lokalnoga sudije,ovde nije vazio skrnjavanja groblja mada je jos jedan deciji ostecen zakon nit je bio onda 1975-1987 niti sada postoji
са стране гледајући
Слава им и част за навек
ахам
Слава Вам јуначки преци, нисмо Вас достојни.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља