петак, 25.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 03.12.2016. у 22:00 Зоран Радисављевић
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: МИЛО ЛОМПАР, историчар књижевности

Жиг српске кривице

Све што је српско треба свести на србијанско да оно што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Петар Лубарда – с временом престане да буде српско
Мило Ломпар (Фото: Зоран Павловић)

Готово истовремено појавиле су се две књиге др Мила Ломпара (1962), професора Филолошког факултета у Београду на предметима Српска књижевност XVIII и XIX века и Културна историја Срба. Једну – „Полихисторска истраживања” – објавила је издавачка кућа „Катена мунди”, а другу – „Похвала несавремености” – „Лагуна”.

„Полихисторска истраживања”, тврди проф. др Слободан Антонић, субверзивна је и зато опасна књига. Она стаје наспрам не само читаве једне доминантне идеологије већ и наспрам свега што ту идеологију подупире.

Централно место у књизи „Полихисторска истраживања” заузима есеј „Тријумф колонијалне свести – Латинка Перовић”. Шта јој све замерате?

То је само најдужа студија у једној обимној књизи, у којој је реч о различитим ауторима: од Слободана Јовановића, до Алојза Шмауса, или од Анице Савић Ребац до Николе Милошевића. У анализи књиге, коју сте издвојили, критикујем владајућу идеолошку мрежу нашег времена; трансфер комунистичких схватања у глобалистичке представе; континуитет негирања српских националних права у два сасвим различита поретка; случај човека без савести као закономерног плода комунизма, који постаје постхришћански човек глобализма.

Али, није реч само о прошлости, она је и данас представник „окупационо-колонијалне моћи”?

Оно што се одиграва у нашој стварности – од неистинитог пропагандног поистовећивања Милошевића с Хитлером, из 1992, до недавног увођења вербалног деликта у кривично законодавство – има своје идеолошко и историјско припремање и образложење у текстовима који чине ову књигу. Отуд и теза да нулту тачку у нашој историји чине злочини деведесетих: као да им нису претходили Јасеновац, комунистичка стрељања 1945. и Голи оток.

Године 1972. у Србији су страдали либерали. Мислило се да је то равнотежа према маспоку. Међутим, Србија се тада, сама, одрекла своје интелектуалне елите?

Као што се грађанска елита одрекла Србије после Првог светског рата – због Југославије – тако је те елите нестало после комунистичке револуције. Нема никакве комунистичке интелигенције која би се могла упоредити с људима скрајнутим после 1945. године

Да ли подела на прву и другу Србију почиње књигом Радомира Константиновића „Философија паланке”?

Та књига идеолошко је оправдање и образложење титоизма: особеног негирања српских грађанских, националних и културних права и традиција у корист комунистичке идеологије. Свакако да има и сасвим друкчијих мишљења о њој.

Све су ово, мање-више, политичке теме. Шта је с културом, и она је у колонијалном статусу?

Српска култура требало би да у јавној свести озакони наметнуто стање после распада Југославије. Отуд све што је српско треба свести на србијанско, да оно што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Петар Лубарда – с временом престане да буде српско. Истовремено, српска култура у Србији треба да постане – мултикултуралистичка. Тада постаје нормалан, непрестани захтев да се Грачаница, и Дечани у Унеску изместе из Србије.

Имамо, коначно, министра културе „који обећава”. Како оцењујете његов учинак у првих сто дана владе?

Милошевић, само је један
Важите за најбољег ученика Николе Милошевића. Јесте ли превазишли свог учитеља?
-Да останемо у шаховским водама, послужићу се речима великог шахисте Виктора Корчноја, који је себе одредио као следбеника другог првака света у шаху – Емануела Ласкера. И без устезања додао: сматрам се његовим слабим имитатором. Професор Никола Милошевић је само један.
 

Ако процењујемо по његовом учешћу на прослави ПЕН-а, када је поданички посетио неформалног комесара српске културе, у последње две деценије – председницу ПЕН-а и дугогодишњу потпредседницу ДС-а – могао би то бити још један министар који је поклоник невладиног континуитета наших власти, као што је то и председник Владе.

Интелектуалце делите на дилетанте и педанте. Који су вам дражи?

Тако их је поделио Мигел де Унамуно. Најдражи су ми моралисти: и као филозофи, и као писци, и као есејисти, и као полихистори.

Слободана Јовановића сматрате школским примером полихисторства. По чему је он „многолика појава”?

По томе што се супериорно кретао, и правном и политичком теоријом, и историјским расправама и синтезама, и књижевном и уметничком критиком.

Лепим речима говорите и о Јовану Деретићу, издвајате га од осталих историчара књижевности?

Његово дело је изузетно: обухвата сва подручја српске књижевности, оцртава избледеле путање континуитета између њих, одликује се изврсношћу анализе и синтезе у осветљавању књижевних појава, дела и личности, писац је „Историје српске књижевности”. Био је члан Председништва ЦК СК Србије. Зар мој однос према њему не показује како нисам идеолошки искључив? Јер он није био човек комунистичке него хуманистичке свести.

По чему се Алојз Шмаус, у тумачењу Његошевог дела, издвојио од наших књижевних тумача?

По томе што је Његоша разумео на тако супериоран начин – пре скоро сто година – да данашњи оспораватељи највећег српског песника изгледају потпуно инфериорно. Они, у поређењу с њим, једноставно личе на себе.

Има ли право данас Небојша Васовић да износи критичке ставове према делу Данила Киша?

Наводно има, али практично бива искључен из јавног књижевног постојања.

Како замишљате постмодерног полихистора? Верујете ли у ренесансне личности, у победу уметности над антиуметношћу?

Постмодерни полихистор – о којем пишем у последњој студији у књизи – човек је чије културолошко осветљавање књижевности кријумчари идеолошки и политички предумишљај. Он је више или мање вешти службеник политичке коректности. За разлику од модерног полихистора.

Много се ових дана прича о Меморандуму САНУ, недовршеном документу од пре три деценије. Како, с ове временске дистанце, гледате на овај документ?

Он је злоупотребљен и неистинито приказан, да би се ставио жиг српске кривице на догађаје који ће уследити. Тај жиг условљава и данашње понашање САНУ. Тако је недавни скуп под насловом „Култура као основа националног идентитета” окупио искључиво људе једне политичке оријентације – нашу невладину интелигенцију. Међу њима је самим присуством бриљирала једна особа: некадашњи извршни секретар ГК СК Београда. Потом, као градски секретар културе – у име ДС-а – није прстом мрднула да помогне Задужбини Милоша Црњанског да добије једну канцеларију. Лично сам је узалуд молио. Није јој сметало да останемо у неусловној собици поред тоалета у УКС.

Да је такво понашање у вези с њеном комунистичком свешћу, а не с ДС-ом, схватио сам када ми је Млађан Ђорђевић, саветник тадашњег председника Србије, помогао у додељивању пристојне канцеларије. Иако сам био један од јавних критичара политике тадашњег председника. Њима то није сметало да учине нешто за Милоша Црњанског. Као што ни мени не смета да то кажем, сада када нису на власти. Зато што је то истина.

Скуп у САНУ можда је могао имати бољи наслов: „Култура као основа антинационалног идентитета”. Тада би се учесници удобније осећали, а и Црњански није био академик.

Ваша књига „Похвала несавремености” може се читати и као посмодернистички роман. На композицији – шаховској партији – позавидео би вам и Милорад Павић. Како сте дошли на ову идеју?

У средишту овог есеја налази се искуство несавремености. Оно је осветљено у противречним везама са савременошћу: ту су и моћ, и аутсајдер, и кловн, и субверзивност, и селфи, и слепило задовољства, и етос, и окрутност.

Загонетне трагове доноси нам размишљањем о путањама мотива и тема, о судбинама уметника, мислилаца, сликара, о Орвелу и Црњанском, Каравађу и Магриту, Принципу, Доситеју и Слободану Јовановићу, о Неверном Томи и Христу. Трагове срећемо свуд: у Лондону, Прагу, Берлину, Бостону, Терезину, Бечу, Паризу, Торонту, Потсдаму.

Тако смо срели и Фишера и Спаског: давнашња љубав према Спаском доврхунила је у одлуци да потезе једне његове партије – одигране у Београду – претворим у наслове поглавља, јер ми се учинило згодним да тако нагласим духовно јединство овог полицентричног есеја. 

Коментари74
13c41
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

milan
Boze komunisticki Titoisticki pa Milosevicevski pa hibridi I mutacije te dve struje haraju ovim prostorima Jezik koji se koristi teze koje se pominju uzas Razaranje I stradanje ove jadne drzave ne prestaje pod cizmama ovih ovih ovih Nema imena ne postoji rec da se objasne I opisu oblici zivota koji vladaju I kreiraju zivot u Srbiji 7 krug pakla
Umirovljeni upokojenec
@Ne postoje "Srbijanci" Velika je hrabrost, da ne kažem drskost osporavati CG naciju i njihovu državnost, kad oni kao država i nacija postoje ni manje ni više nego oko 9 (devet) vekova! Narod i nacija nisu sinonimi! Nacija se razlikuje od naroda visokim stepenom ekonomske, kulturne, političke i institucionalne poveznosti. Nacija ima zajedničku istoriju, tradiciju, kulturu, psihološko-karakterološke osobine.Pogrešno je izjednačavanje naroda i nacije.Narod je PRIRODNA kategorija a nacija je POLITIČKI I INSTITUCIONALNO definisana kategorija. Primer: u Čikagu ima oko pola miliona Srba, ali oni tamo nisu nacija već Etnička Grupa itd.
Момо
На коју државу мислите? Дукљу, Зету, Немањићку Србију, Лазаревићеву деспотовину, Југославију, СЦГ? А државу нико не оспорава. Бар је 50 немачких државица старије од црногорске. Проблем је у нацији. Да ли постоји баварска, пруска, саксонска итд. нација. Не, сви су Немци, иако су им дијалекти много удаљенији. Зашто је краљ Никола писао ћирилицом и говорио: "Србија и Црна Гора су двије српске државе." ? Зашто је ПОБЈЕДА била на ћирилици, а сада је на латиници? Зашто сталне промене? Иза сваке промене увек стоји пројекат. Објасните ми учени г. Umirovljeni upokojenec-у, ко стоји иза пројекта нашег раздвајања и то у доба када електронске комуникације и превозна средства омогућавајући брзу размену мисли и средстава?
Не постоје "Србијанци"
@Umirovljeni upokojenec Нико ништа не оспорава, али морају се знати поједине чињенице ако желите да пишете на ову тему. Прво, Црна Гора је кроз целу поменуту историју постојала као српска држава, што је историјски доказано и утврђено. Према томе, јасно је о којој нацији се ту ради. Оно што је такође важно, то је разликовање географије, нације и народа. Нација је једно, дакле укупан број житеља и њихова припадност одређеној држави, тачно, али се код Вас волшебно губи свест о томе који народ у већини чини ту нацију, то јест који га је чинио кроз историју. Кажете да је народ природна категорија, у реду, али се онда према томе тако и понашајте, то јест прихватите одређене чињенице које се не могу побити. Овде тренутна ситуација, која је исполитизована до краја, није меродавна о реалној етничко-националној слици у ЦГ. Тако да, сада, када смо ствари ставили у прави контекст и навели чињенице, можемо разговарати о томе ко је храбар и дрзак, а ко то није.
Valsimot
Боже, колико салонских коментатора! Где су им коментари и узбуне и побуне због губљења српског (и србијанског) идентитета (језик, писмо, катастрофе у медијима и другим злима)?
Игор Г.
"Valsimot" Тако се чува језик морамо употребљавати само српске речи и изразе као што су: индетитет, катастрофа, медији. Вама изгледа није успело то очување? Благо ли се нама са не-салонским коментаторима.
Владимир Маричић
Управо због те претње да нам се одузме наслеђе, веома је важно да се подржавају српске институције ван Србије, Република српска и СПЦ - тј. све оно што је под ударом "либерала" што је крајње збуњујућа етикта за политички непотковане. Ради се о комунистима и интернационалистима као што су Латинка Перовић и Радомир Контантиновић. Сорошева фондација у заједници са Радио Телевизијом Србијом производи анти-националне програме на вашој телевизији базиране на Константиновићевој "Философији паланке". Подривањем српске националне политике, они уствари подупиру анти-српске националне политике, што сасвим негира њихов интернационалистички и анационални став, тј. показује апсурдност "либерализма".
Petrovic
G. Lompar, zig sprske krivice je u njenim nesposobnim i kratkovidim vrhuskama koje su se nekako dokopale radne skice SANU Memoranduma i onda iz ciste paranoje sa time mahale..Time su dobru nameru osujetili u njenom zacetku. Srpska krivica je u onoj meri u kojoj Srbi kao dobrocudan, ali cesto naivan narod dozvolili da ih vodaju veoma losi politicari i u njihovo ime donose pogubne odluke. Duboko verujem da je Srbiju negativna selekcija koja je trajala decenijama skupo kostala; I onda su usledile posledice.. Pristup problemima JU o kojima je SANU zelela da govori, mozda na donekle nespretan nacin, ali zelela, je bio los i Srbija je ostala na repu promena u svetu i u zemlji u kojoj su ziveli, ali delom i zbog svojih vrhuski. Jednostavno Srbi nisu shvatili sta se oko njih dogadja i koje posledice mogu da imaju sa veoma losim vodjama i komunistickim zaludjivanjima. Zato danas Srbija tavori na dnu Evrope, zbog negativne selekcije i ocajnih politicara.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља