Не, нећу се вратити

Шалтерски службеници овде се љубазно насмијеше, одговоре и потруде да вам објасне иако не говорите баш најбоље њихов језик. Код доктора нема чекања и нема „подмазивања“, сестра је једнако љубазна иако нисам понијела кафу и чоколаду, нити тако нешто неко од мене очекује, нити сам то кад овдје видјела. Свуда се узима број и сви једнако чекају у реду, и у пекари и у општини, и нема шансе да неко прескочи цијели ред јер му на шалтеру ради сестра од тетке која ће му то одмах „завршити“.

Они овако дисциплиновани, не знам ни како би реаговали, да ли би се бунили, просто не могу ни да замислим ситуацију. Казне за непрописно паркирање су једнако закачене испод брисача најлуксузнијих и најлошијих аутомобила.

На послу влада дисциплина, тачно се зна кад почиње и завршава радно вријеме и колико траје пауза, зна се шта ко ради, за шта је тачно задужен, али и одговоран, сви обављају само свој дио посла, не баве се туђим – додуше, немају времена, све кад би хтјели. Плате су добре и редовне, сви запослени смо уредно пријављени.

Конкурси су јавни, размишља се искључиво о томе како тај неко може допринијети пословању, име и презиме не помаже. О политици се ријетко прича, посве површно, али се зато често прича о одморима, гдје је ко био и гдје путовати следеће љето. Пасош жене која одржава чистоћу просторија је препун разних дестинација (не, није се „добро удала“). Најнормалније ствари, рекли бисмо. Ситнице.

И онда се човјек просто запита како су код нас тако незамисливе и колико смо ми још далеко од свега тога.

Мислим тако често, откуд толика носталгија, шта ми то толико недостаје, имам све ту гдје сам, не размишљам како ћу од данас до сутра, живот тече мирно, лијепо. Зашто и даље читам „Политику”, зашто уопште читам о стварима на које не могу да утичем, и при томе се беспотребно нервирам, не знам ни сама...

Не, нећу се вратити. Ја нисам само отишла „трбухом за крухом“ – отишла сам и јер нисам више могла да поднесем то опште безнађе, безакоње, и то да ми „ничија дјеца“ немамо никакву шансу, а ја просто нисам била и нисам могла и нисам хтјела бити „сналажљива“ на друге начине.

Мени треба то мало правде и правичности, реда и уређености, и једнаких шанси. А нисам имала времена да чекам промјене, ту фамозну 2020 (или коју већ...), нити воље и снаге да кренем у борбу с вјетрењачама. Ја сам као и многи моји вршњаци, нажалост, кренула ка једином излазу. Напоље.

Не, не кајем се.  Али имам право да ми недостаје – све.

И да се надам да ће с временом престати ова носталгија...

Хајди, Белгија