четвртак, 23.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:18
ПИСМО СА ХАРВАРДА

Темељи од књига

Аутор: Драган Вукотићуторак, 03.01.2017. у 08:30
Посета Харварду носи одређену дозу фамилијарности, нечега што се много пута претходно (виртуелно) доживело (Фото Драган Вукотић)

Код ге­не­ра­ци­ја гле­да­ла­ца од­ра­слих на нај­по­лу­лар­ни­јим хи­то­ви­ма хо­ли­вуд­ске фа­бри­ке сно­ва раз­вио се је­дан нео­би­чан фе­но­мен.

Не­ма ту, ве­ру­јем, пре­те­ра­не раз­ли­ке из­ме­ђу не­ка­да­шњих Ју­го­сло­ве­на или оста­лих Евро­пља­на ко­ји су има­ли сре­ћу да се не на­ђу за­то­че­ни иза гво­зде­не за­ве­се.

Реч је о то­ме да су мно­го­број­не сли­ке из жи­во­та са оне стра­не Атлан­ти­ка по­сред­ством ка­тод­не це­ви на­ла­зи­ле пут до на­ших днев­них со­ба и по­ста­ја­ле сва­ко­дне­ви­ца, мал­те­не при­зор из ком­ши­лу­ка.

По­ла­зи­ло је то за ру­ком и Ди­зни­ју, чи­ји су цр­та­ни фил­мо­ви, ка­ко под­се­ћа­ју нај­бо­љи ње­го­ви ов­да­шњи хро­ни­ча­ри, успе­ва­ли да у со­ци­ја­ли­стич­ку Ју­го­сла­ви­ју уз до­го­дов­шти­не ње­го­вих жи­во­тињ­ских ју­на­ка уба­це и сли­ке аме­рич­ког сна – ку­ћа са трав­ња­ци­ма, ауто­мо­би­ла и бо­га­тих тр­пе­за.

Не­ке пак сли­ке су нам се то­ли­ко уре­за­ле, по­ста­ле су део на­шег „ко­лек­тив­ног не­све­сног” да смо по­че­ли да их сма­тра­мо сво­ји­ма, а да их ни­ка­да ни­смо истин­ски до­жи­ве­ли.

По­се­та Хар­вар­ду је за ме­не но­си­ла од­ре­ђе­ну до­зу фа­ми­ли­јар­но­сти, не­че­га што сам мно­го пу­та прет­ход­но (вир­ту­ел­но) до­жи­вео.

При­зо­ри Но­ве Ен­гле­ске у је­сен, са свим оним гор­дим згра­да­ма од цр­ве­не опе­ке и зе­ле­ним трав­ња­ци­ма пре­ко ко­јих пре­тр­ча­ва­ју ве­ве­ри­це би­ли су већ по­зна­ти, али тај осе­ћај ни­ма­ло ни­је ума­њио ути­сак им­пре­сив­но­сти.

Хар­вард је, на­и­ме, по­но­во за­др­жао пр­ву по­зи­ци­ју на ранг-ли­сти нај­бо­љих свет­ских уни­вер­зи­те­та, а екс­клу­зив­ност сту­ди­ра­ња на овом ме­сту и ли­ста ути­цај­них на­уч­ни­ка, умет­ни­ка и по­ли­ти­ча­ра ко­ји су не та­ко дав­но ле­шка­ри­ли на истим овим трав­ња­ци­ма не мо­же, а да не ули­је из­ве­сну до­зу стра­хо­по­што­ва­ња. 

Мој до­ма­ћин, ко­ји је сту­ди­рао, а по­том се за­по­слио на Хар­вар­ду, по­ка­зу­је ми ме­сто на ко­јем ов­да­шњи ди­плом­ци тра­ди­ци­о­нал­но ба­ца­ју ка­пе у ва­здух на­кон ди­пло­ми­ра­ња.

„На на­шој до­де­ли ди­пло­ма је го­во­ри­ла На­та­ли Порт­ман, та­ко­ђе не­ка­да­шња сту­дент­ки­ња са Хар­вар­да”, ко­мен­та­ри­ше док иде­мо ка би­бли­о­те­ци, за ко­ју твр­ди да је „не­што по­себ­но”.

У би­бли­о­те­ци Уни­вер­зи­те­та Хар­вард, нај­ве­ћој сту­дент­ској и ме­ђу нај­ве­ћим свет­ским би­бли­о­те­ка­ма уоп­ште, до­жи­вља­вам нај­ви­ше „хар­вард­ског”, на онај на­чин ка­ко сам га за­ми­шљао још од до­ба ВХС ка­се­та.

Зи­до­ви об­ло­же­ни др­ве­том, ко­жне фо­те­ље, лам­пе са зе­ле­ним аба­жу­ри­ма, ви­со­ки про­зо­ри кроз ко­је се ви­де кро­шње бре­сто­ва и – књи­ге. Не­пре­глед­ни ни­зо­ви уред­но по­сло­же­них по­ли­ца са књи­га­ма нај­ра­зли­чи­ти­јих са­др­жа­ја.

Са­крал­ну ти­ши­ну ко­ја иде под ру­ку са ми­ри­сом књи­га ре­ме­ти тек при­јат­ни звук окре­та­ња стра­ни­це или тип­ка­ња по та­ста­ту­ри. Про­це­њу­је се да хар­вард­ска би­бли­о­те­ка бро­ји го­то­во 19 ми­ли­о­на књи­га, 400 ми­ли­о­на раз­ли­чи­тих ру­ко­пи­са, 5,4 те­ра­бај­та ди­ги­тал­но ар­хи­ви­ра­них са­др­жа­ја... У ви­ше од 70 би­бли­о­теч­ких је­ди­ни­ца за­по­сле­но је око хи­ља­ду би­бли­о­те­ка­ра.

Пра­во бла­го, ка­же мој во­дич, ипак ни­је у рас­ко­шној, иди­лич­ној чи­та­о­ни­ци. За то је по­треб­но оти­ћи још ду­бље. Ду­бље? Би­бли­о­те­ка Уни­вер­зи­те­та Хар­вард има не­ко­ли­ко под­зем­них ни­воа у ко­ји­ма се у по­себ­ним ми­кро­кли­мат­ским усло­ви­ма чу­ва­ју то­мо­ви књи­га.

Ови под­зем­ни ни­вои ни­су ни из­бли­за та­ко фо­то­ге­нич­ни као „гор­ње” би­бли­о­те­ке.

Све је под­ре­ђе­но чу­ва­њу књи­га, чи­сто и уред­но, без су­ви­шних де­та­ља. Уко­ли­ко је ве­ли­ка чи­та­о­ни­ца на пр­ви по­глед де­ло­ва­ла као иде­ал­но ме­сто за на­уч­ни рад, у под­зем­ним про­сто­ри­ја­ма от­кри­вам но­ве ни­вое аске­ти­зма и по­све­ће­но­сти на­у­ци.

На не­ко­ли­ко ме­та­ра ис­под по­вр­ши­не тла, у би­бли­о­теч­ком ар­хи­ву ко­ји под­се­ћа на ка­та­ком­бе, мо­гу­ће је из­нај­ми­ти сто и у пот­пу­ном ми­ру се пре­пу­сти­ти ис­тра­жи­ва­њу.

Ако кон­цен­тра­ци­ју ре­ме­ти чак и по­не­ки ма­ло­број­ни про­ла­зник и књи­шки ен­ту­зи­ја­ста, на овом ме­сту је мо­гу­ће из­нај­ми­ти кан­це­ла­ри­ју. Не­ко­ли­ко ни­воа под зе­мљом, у при­ват­ном ка­би­не­ту без те­ле­фон­ског сиг­на­ла те­шко је за­ми­сли­ти бо­љу изо­ла­ци­ју за пре­да­но ба­вље­ње на­у­ком.

Ко­ли­ко је бо­гат­ство овог књи­жев­ног фон­да ви­дим у сек­ци­ји за сло­вен­ске је­зи­ке. Од­јед­ном на нај­пре­сти­жни­јем уни­вер­зи­те­ту на све­ту угле­дам по­зна­та име­на ис­пи­са­на на на­шем је­зи­ку: Де­сан­ка Мак­си­мо­вић, Си­мо Ма­та­вуљ, Иво Ан­дрић, Бран­ко Миљ­ко­вић и, на­рав­но, не­из­о­став­ни то­мо­ви и то­мо­ви о Ти­ту. Ка­жу да у би­бли­о­те­ка по­се­ду­је и ре­дак при­ме­рак књи­ге Да­ни­ла Ки­ша са ње­го­вом лич­ном по­све­том.

Осим што је ли­дер у ви­со­ком школ­ству, Уни­вер­зи­тет Хар­вард не мо­же да се по­жа­ли ни на еко­ном­ско по­сло­ва­ње. Сма­тра се јед­ном од успе­шни­јих при­ват­них кор­по­ра­ци­ја у САД и чист је до­каз да се ула­га­ње у зна­ње ис­пла­ти.

Си­стем по­чи­ва на тран­спа­рент­ним и чвр­стим те­ме­љи­ма, а фи­нан­сиј­ски из­ве­штај о по­сло­ва­њу се уред­но, сва­ке го­ди­не, об­ја­вљу­је на веб-сај­ту уни­вер­зи­те­та. Ипак, на­кон оног што смо ви­де­ли у ка­та­ком­ба­ма би­бли­о­те­ке, ути­сак је да Хар­вар­ду не тре­ба­ју бо­љи те­ме­љи од ових ко­је већ има, оних од нај­чвр­шћег ма­те­ри­ја­ла – књи­га и зна­ња.


Коментари2
f1818
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miomir
'Korporacija'?!?! ... Harvard je 'neprofitna organizacija' koja kao takva, ne placa bilo kakve poreze americkoj drzavi. Da bi taj neoporezovani status zadrzao, sav novac koji Harvard dobije ili zaradi, mora namenski da se potrosi na istrazivanja, stipendije, profesorske plate, odrzavanje, ... bilans njegovog 'profita' je nula, ... nazivati Harvard; 'profitabilnim' je kao nazvati fudbalsku loptu; 'punom vazduha'?!
Ivan
Divna prica

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља