Ко ће нестати, село или река Придворица

Од на­шег стал­ног до­пи­сни­ка
Под­го­ри­ца – Љу­ди за­бо­ра­ве на прет­ке, на род­но се­ло, за­ви­чај.

Од­ла­зи се­ло у не­по­врат. По­не­ка ку­ћа об­но­вље­на и опет пу­ста. Та­ко не­ка­ко из­гле­да ма­ле­но се­ло При­дво­ри­ца на­до­мак ва­ро­ши­це Шав­ник на се­ве­ру Цр­не Го­ре.

„Се­ло При­дво­ри­ца је нај­ста­ри­је на­се­ље од укуп­но 28 се­ла дур­ми­тор­ског под­руч­ја – пле­ме­на Дроб­ња­ка. Оно је на­ста­ло у ка­њо­ну ре­ке При­дво­ри­це на про­сто­ру зва­ном Лу­ке, од Сун­че­ва до Ара­по­ва ви­ра. Се­ло је оиви­че­но пла­ни­ном Вој­ник, ви­со­рав­ни­ма Ту­ри­ја, За­врх и Гра­дац”, при­ча нам Ми­тар Ја­у­ко­вић, ко­ји са сво­јим бра­том Ми­ла­ном из Бе­о­гра­да об­на­вља оче­ви­ну и де­до­ви­ну.

Наш са­го­вор­ник ка­же да при­ча о за­пу­ште­ним се­ли­ма, не­рет­ко мно­га од њих су скроз пу­ста, ни­је ње­гов пра­ви по­вод да нас по­зо­ве и при­ча­мо на ту те­му.

„Ка­ко се све за­бо­ра­вља, хо­ћу да се упи­ше у но­ви­ја пам­ће­ња да је пра­во­слав­но ста­нов­ни­штво на про­сто­ру се­ла Про­дво­ри­ца на осно­ву не­ких са­зна­ња на­се­ли­ло се знат­но пре Ко­сов­ске бит­ке. По­зна­то је да су Ми­ле­ше­ви­ћи–Ман­ди­ћи из се­ла При­дво­ри­це уче­ство­ва­ли у Ко­сов­ској бит­ки са 100 рат­ни­ка – ко­ња­ни­ка. Брат­ство Ман­ди­ћи, ко­ји су се прет­ход­но пре­зи­ва­ли Ми­ле­ше­ви­ћи, пре­ма пи­са­ном фер­ма­ну на ита­ли­јан­ским је­зи­ку из 1572. го­ди­не, жи­ве­ло је у При­дво­ри­ци. Да­нас се ни­ко од по­то­ма­ка Ман­ди­ћа не пре­зи­ва Ман­дић, већ су пре­зи­ме до­би­ја­ли по име­ну но­вог пре­тка. Од свих по­то­ма­ка Ман­ди­ћа је­ди­но су у При­дво­ри­ци оста­ли да жи­ве Ја­у­ко­ви­ћи, ко­јих је пре Дру­гог свет­ског ра­та би­ло 27 до­мо­ва са око 150 ста­нов­ни­ка”, го­во­ри Ми­тар Ја­у­ко­вић.

На­жа­лост, да­нас у При­дво­ри­ци не жи­ви ни­ко ни од Ја­у­ко­ви­ћа, па При­дво­ри­ца је­ди­но ожи­ви са­мо ви­кен­дом у лет­њем пе­ри­о­ду. У то се и ми уве­ри­смо.

„Пре­див­ни па­шња­ци, бо­гом да­ни за уз­гој ова­ца, кра­ва и ко­за, оста­ли су пу­сти. И хи­ља­де хек­та­ра ли­ва­да ви­ше се не ко­си. По­ла­ко ли­ва­де и ора­ни­це пре­у­зи­ма ко­ров и сред­ње ра­сти­ње. Ов­де у вре­ме ка­да сам ја од­ла­зио на сту­ди­је у Ср­би­ју, пре пе­де­се­так го­ди­на, све па­шња­ке и ви­со­рав­ни по­кри­ва­ли су бу­љу­ци ова­ца са јаг­ња­ди­ма, кр­да кра­ва, те­ла­ди и во­ло­ва. Ис­пра­ћа­ле су ме и до­че­ки­ва­ле свир­ке чо­бан­ских сви­ра­ла и пе­сма чо­ба­ни­ца. Да­нас, по­не­где чу­је се по­ко­ји крик ор­ла. Би­ло је у овом се­лу 1.500 ова­ца, а Дроб­њак је у вре­ме Сма­ил-аге Чен­ги­ћа имао по­ла ми­ли­о­на гр­ла сит­не сто­ке”, са се­том нам ка­же Ми­тар, по­ка­зу­ју­ћи опу­сте­ло се­ло и ли­ва­де „по­ро­бље­не” ко­ро­вом.

При­се­ћа се он да је из по­ро­ди­це Ја­у­ко­вић пре Дру­гог свет­ског ра­та би­ло ви­ше од 40 ака­дем­ски обра­зо­ва­них љу­ди, што је чи­ње­ни­ца ко­ја је са­оп­ште­на на на­уч­ном ску­пу одр­жа­ном на Жа­бља­ку 1971. го­ди­не ка­да је кон­ста­то­ва­но да је то „је­дин­ствен при­мер то­ли­ког бро­ја ин­те­лек­ту­а­ла­ца из јед­не по­ро­ди­це у Цр­ној Го­ри, а мо­жда и у Ју­го­сла­ви­ји”.

За­ни­мљи­во да је ше­зде­се­тих го­ди­на у се­о­ској шко­ли био 41 ђак из брат­ства Ја­у­ко­ви­ћа.

Од брат­ства Ман­ди­ћа на­стао је и про­ши­рио се ве­ли­ки број брат­ста­ва и по­ро­ди­ца рас­про­стра­ње­них по свим кра­је­ви­ма да­на­шње Цр­не Го­ре и бив­ше Ју­го­сла­ви­је, а пре­ма ис­тра­жи­ва­њи­ма и са­зна­њи­ма по­то­ма­ка брат­ства Ман­ди­ћа има и на свим кон­ти­нен­ти­ма.

Она­ко ка­ко се раз­ли­ва­ла, гра­на­ла ре­ка При­дво­ри­ца, та­ко се је­дан број по­то­ма­ка Ман­ди­ћа на­се­лио дуж цр­но­гор­ског при­мор­ја. Од њих се ка­зи­ва­ју Ла­зо­ви­ћи, Или­ћи, Гој­ко­ви­ћи, Бој­ко­ви­ћи, Ке­ше­љи­ви­ћи, Ан­дри­ја­ше­ви­ћи, Јак­ши­ћи, Па­ра­у­ши­ћи, Де­ли­ћи и Тер­зи­ћи.

И ту ни­је крај на­ста­ју но­ва брат­ства од Ја­у­ко­ви­ћа и Јак­ши­ћа – од Ја­у­ко­ви­ћа су Дроб­ња­ко­ви­ћи, Ми­ћо­ви­ћи, Ле­ов­ци, Бав­чи­ћи, Сте­ван­че­ви­ћи, а од Јак­ши­ћа су ре­ла­тив­но но­ва пре­зи­ме­на Дур­ко­ви­ћи, Да­ни­ло­ви­ћи, Ша­у­ли­ћи и Осто­ји­ћи.

Наш са­го­вор­ник нам до­да­је да вла­ди­ка бу­дим­љско-ник­шић­ки Јо­а­ни­ки­је Ми­ћо­вић пред­ло­жио да се у При­дво­ри­ци одр­жи скуп свих по­то­ма­ка Ман­ди­ћа, али да то за­ви­си од оних ко­ји за то има­ју мо­гућ­но­сти.

„Да­нас је ско­ро не­мо­гу­ће уста­но­ви­ти где све има по­то­ма­ка чу­ве­них ју­на­ка, вој­во­да и кне­зо­ва Ман­ди­ћа, али их си­гур­но има на хи­ља­де, а нај­ви­ше у Бе­о­гра­ду. Че­ста су из­не­на­ђе­ња да ту­ри­сти у са­зна­њу да во­де по­ре­кло од Ман­ди­ћа тра­же и до­ла­зе у се­ло При­дво­ри­ца. Има чак и оних ко­ји сла­бо го­во­ре наш је­зик, али тра­же да ви­де При­дво­ри­цу, по­стој­би­ну Ман­ди­ћа”, до­да­је Ја­у­ко­вић.

Се­ло При­дво­ри­ца уто­ну­ло у бри­жни, зим­ски сан. Не­мо и пу­сто. Ре­ка При­дво­ри­ца на грд­ним му­ка­ма – сва­ког да­на оче­ку­је вест да ви­ше не­ће би­ти ре­ка, већ је­зе­ро ко­је ће по­кре­та­ти тур­би­не бу­ду­ће Хи­дро­е­лек­тра­не Ко­мар­ни­ца. Хо­ће ли је­зе­ро по­то­пи­ти и по­след­њу на­ду да При­дво­ри­ца и ва­ро­ши­ца Шав­ник ожи­ве у то ма­ло ко ве­ру­је.

Са­да При­дво­ри­ча­ни са­мо пи­та­ју ко ће пре не­ста­ти– се­ло или ре­ка При­дво­ри­ца.