четвртак, 12.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:04

Потрага за идентитетом

Једино данас, предлаже се да „чувамо наш идентитет“ и не преузимамо ништа туђе. Нико не објашњава зашто би то било паметно сада, када нас је супротно понашање већ и довело до тренутног идентитета
Аутор: Владимир Милутиновићсреда, 04.01.2017. у 08:15

У последње време идентитетска политика постала је веома помињана и озбиљно схватана. Сви инсистирају на идентитету. Ако су мањинске групе, траже признавање њиховог идентитета, ако су већинске, траже заштиту свог идентитета од придошлица. То да свако има свој идентитет, који се састоји од само њему својствених елемената, као да се не доводи у питање. Ех, да су се само том бригом за идентитет руководили и наши преци. Међутим, они су, по свој прилици, идентититету приступали сасвим другачије. Изгледа да им је било битније проширивање или побољшање идентитета, од његове заштите.

Ако за почетак наше саге о идентитету узмемо старе Словене који долазе на Балкан импресионирани муњама и поштујући свог бога Перуна, па, прво што примећујемо је да они ускоро прихватају себи туђу хришћанску веру, насталу на Блиском истоку, са светом књигом написаном на њима неразумљивим језицима. Али, они прихватају да се Библија преведе на словенске језике и осмисли ћирилично писмо које би се у ту сврху користило, а које су саставили двојица Грка, од махом грчких слова. Нису имали својих слова, па им је било лакше да прихвате ову промену. Онда су прихватили и боје Византије и њен архитектонски стил за своје заставе, тврђаве и манастире. Византија је била најразвијенији део ондашњег света, па није имало смисла одупирати се цивилизацији.

После смо дошли у нежељену врсту контакта с Турцима, али нас то није спречило да и од њих покупимо много речи из речника и много тога из кухиње. Славске сарме и кавурме, тулумбе и баклаве, дођоше са Истока, као и „јастук“, „башта“, „вишња“ и многе друге речи за које више и не препознајемо да смо их некад позајмили. Јок, ми свеједно мислимо да смо аутохтони у свему. Када смо почели да се ослобађамо од Турака, прихватили смо заставу Србије сличну руској, а Руси су је опет преузели од Француза. Имали смо и своје просветитеље, махом придошле из „прека“, навикле на разне бечке и француске етикеције и културу. Али нам од тога није било мука, радо смо у некој мери прихватили све то, мање у политици, више у култури.

Када смо почели да изграђујемо државу и градимо њене најзнаменитије зграде и симболе, много што шта су нам пројектовали чешки и руски архитекти, али нам то није сметало. Понешто су урадили и Хрвати, највише један од њих, који је извајао Победника, споменик на Авали и још доста знаменитости. Заједно са Хрватима и Словенцима најпре смо се залудели за југословенство, а онда и за комунизам, још једну европску новотарију пристиглу из Немачке, Енглеске, Француске и Русије. А на крају комунизма, у осамдесетим, имали смо одличну рокенрол сцену, као да нам је рок у генима био одувек. У деведесетим смо најпре били мало мимо света, али смо онда у двехиљадитим почели све брзо да надокнађујемо. ,,Мекдоналдс“ смо, додуше, имали први у Југославији, али смо сада упознали и друге брендове. Мобилни телефони и компјутери - практично ниједан није произведен у Србији - постали су нераздвојни део нас, а ту су већ и друштвене мреже, омиљене у Србији као и сваком другом крају света.

Тако је настао један тепих ишаран најразличитијим садржајима који постоји само овде и нигде другде на свету. Изгледа да је идентитет, као одређени део тела: свако га има и не само то, свачији је састављен од мноштва делића које је некад позајмио од неког другог и мало прерадио. Увек је било мешања и преузимања. Од Немаца смо, рецимо, преузели хармонику, а онда смо са њом засвирали кола. Од идентитета се не може побећи све и да хоћете, увек је ту, чак и кад се мења, као што се увек и мењао. Једино данас, као део нашег идентитета, предлаже се да „чувамо наш идентитет“ и не преузимамо ништа туђе. Нико не објашњава зашто би то било паметно сада, када нас је супротно понашање већ и довело до тренутног идентитета. Чини ми се да је, ако је нешто било део нашег идентитета, то била баш отвореност.

А имам и једну теорију како је дошло до промене ове наше филозофије у последње време. Можда сте чули, а ја се сећам да сам то чуо и од тренутног премијера, само раније, да се Хрвати истичу као пример народа који су „увек држали до свог“ чак и у време комунизма. Изгледа да смо ову нову црту „држања до свог“ преузели од њих у жељи да их стигнемо у овом послу.

И да будемо што више Срби.

Уредник сајта Двоглед


Коментари26
7af83
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Pravi srpski identitet
Da bi Srbi razvijali svoj identitet na pravilan način (a ne na štetu susednih naroda) moramo prvo obnoviti identitet iz perioda Nemanjića, Karađorđevića, Obrenovića , a zaboraviti identitet iz perioda Tiita i Sloobe.
OBNOVIMO SEBE
Tako je ! Obnoviti Kraljevinu Srbiju po EU standardima, kao u evropskim kraljevinama gde obični ljudi najbolje žive, a tajkuni plaćaju najveće poreze !!
Препоручујем 2
MilosNS
Ne slažem se. Zar nije to ono što rade drugi, na štetu nas. Npr. Crnogorci.
Препоручујем 1
Неко из масе
Мислим да аутору промиче суштина свега, а то је СВЕТОСАВЉЕ. За мене је светосавље отварање и прихватање туђег уз посрбљивање. Дакле, узмеш хармонику или трубу и њом не свираш немачку музику, него узмеш туђи алат (или инструмент) и од њега ствараш нешто своје, што је блиско твом духу. То је константа. Наши средњевековни манастири, фрескосликарство, књижевно стваралаштво, дизајн, архитектура...све то прожима наш дух иако узори или почетне идеје припадају дургим народима. Оно са чим Срби имају проблем је новотарија коју не разумеју, која им је страна и није блиска нашем духу. Но, у култури бринути проблеме Британаца..имати њихове дилеме, док се пред нама све распада, признаћете да је то чиста покондиреност и глупост. Ко је ближе духу народа, ко му погоди жицу...тај даје допринос. Већина нашег народа не воли групу Лајбах, док песму "Пукни зоро" обожава...а оба аутора долазе из Словеније. Београдски синдикат је ближи (и наш) у односу на Еминема. Дакле, узимати без посрбљивања је грешка.
КЊИГУ У ШАКЕ
Од 80-их година прошлог века питање националног идентитета постаје једно од горућих питања друштвене теорије и политичке праксе у Западној Европи. Неолиберална идеологија негира, тачније маргинализује значај националног идентитета (националних интереса, националних специфичности, националних преференци...) покушавајући да од припадника различитих нациja створи ГЛОБАЛНОГ ПОТРОШАЧА. Друштвени покрети који добијају све више присталица у земљама ЕУ, противе се овој пракси и залажу за промовисање идентитетске политике.
Staro slovenski ili starosrpski jezik
I pored svig uništavanja i genocida nad Srbima i Slovenima, danas POLA Evrope (od Baltičkog mora i Urala, do Crnog mora i Jadrana) govori jezicima koji su nastali na osnovu STAROslovenskog jezika, koji je nastao na Balkanu (preko 200 miliona rođaka).. Znači Rusi, Poljaci, Ukrajinci, Belorusi, Česi, Slovaci, Hrvati, Bugari,....govore varijantama nastalim na osnovu starog SRPSKOG jezika još iz perioda Vinčanske civilizacije.
Препоручујем 2
Марко из Требиња
Нажалост, текст је испод сваког нивоа. Његова права сврха и намера је у поенти: Срби су идентететски слаб и поводљив народ, чак имитирају Хрвате. О самом идентитету аутор не зна ништа. Поготово када посегне за хармоником, телевизором, а могао би и за четкицом за зубе и мотокултиватором. Идентитет се не брани затварањем, него оплемењивањем и калемљењем, а урушава механичким преузимањима и пресађивањима. О примању хришћанства у тренутку када су Срби од племена постајали народ и односу паганског и хришћанског у српском идентитету написане су озбиљне студије, тако да не треба овде на то трошити речи. Аутору препоручујем текст Слободана Јовановића о полуинтелектуалцу, за почетак и да се види. Па, ако хоће озбиљно, студију истог аутора о нашем националном карактеру (одакле је и текст о покуибтелектуалцу), затим текстове Јована Цвијића, Димитрија Богдановића, Бојана Јовановића, Милоша Ковића.
Бранко Срб
->.. Исто тако су са Југославијом Србавци прихватили гајевицу - мислећи да ће тиме бити свеЦки, па и данас то правдају низом бесмислених оправдања. Да би затим, након павелићевско-брозовског културоцида, али најпре србавског аутокултуроцида, гајевица постала предоминантна! Са друге стране, црква нас је највише расрбила (и св. Сава), примисмо и туђу веру - јеврејску - страну нашем бићу; у српско етничко биће је са владарима увлачила туђине, па је од српске етниције постала српска нација - плод мешања. Влајна не рађа Српчад, ни Торлакиња, Цинцарка, Албанка, Бугарка, Македонка,.. као што их и туђин не прави. Ругамо се Хрватима на њиховом пуризму, док се шепуримо туђим перјем. Изван конструисаних митова и мантри, ми се, на жалост, немамо много чиме подичити као својим - сами смо се себе одрекли, а то чинимо и данас! Свако ко се буде искрено и поштено загледао у наше наслеђе видеће мало тога, а и тако туђе. Чак се и опиремо чувању свога: покушај да посрбиш/растурчиш србавачки језик - БЕЛАЈ!
Препоручујем 3
Бранко Срб
Видиш, занимљиво: управо сам хтео теби да препоручим напис који нудиш, о полуинтелектуалцу. Али, чувајмо се "писаца" - они су склони да митотворе и да буду неискрени у односу на себе, тј. своје. И мада нисам у потпуности сагласан са оним што је аутор написао, ипак је оголио суштину, а то је оно што нас боли. И уместо да се након суочења са својим манама поправимо, ми гурамо главу у песак и тврдоглаво одбијамо да прихватимо одраз у огледалу. Срби су "Покондирене тикве без корена" које су одувек биле склоне да се угледају на туђе, да га усвајају али и својатају! Наравно да је култура плод утицаја, али је и питање мере. Околни народи немају видљивих српских примеса, али су Србавци показали висок степен ка асимилацији - култураној и свакој иној. Тако смо усвојили и језик свог злочинитеља, па нам је кашика дража од ложице, боја од моле или шароте, пешкир од ручника,.. а, ИНАТ је светиња (мада оличење примитивизма). Драге су нам нишЛИЈЕ, куршумЛИЈЕ, скадарЛИЈЕ, Санџак,.. фесови, димије,..->
Препоручујем 3
Dragan Pik-lon
Nemozemo izgubiti indentitet ako prihvatimo nemacku harmoniku.Jer ona u sebi ima not(ritam)a za sve kulture Sveta i okoline.Ako bismo na njoj svirali samo :Bramsa,Sopena,Mocarta ili svemocnog Baha, moglo bi se reci da ugrozavamo svoju kulturu.No ako na harmonici ponekad(da nas zelja mine)sviramo "moravac"" ili "svilen konac"' onda se netrebamo bojati za svoj indentitet ili ako hocete- kulturu!Najopasnije za nas indentitet kada na nemackoj harmonici danonosno "trubimo' (sa pojacalima)disonantne, istocnjacke, turbo tuzbalice.Onda upadamo u kulturolosku ""sizofreniju"".Jer samo maltretiramo nemacki bozji dar(harmoniku)!!!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумнисти
Колумнисти
Колумнисти

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља