Стварно и могуће

Скоро нехотично усудих се да текст који је пред вама насловим попут књиге есеја и далековидих промишљања знаменитог Добрице Ћосића, књиге која је први пут угледала светлост дана и турбулентно усталасала тврдокорну идеолошку жабокречину далеке 1982. године. С нашим највећим романсијером спаја ме то што смо на истој реци научили да пливамо, што смо рођени под капом истог завичаја – а то за мене није мала привилегија. У свом грандиозном књижевном и публицистичком делу мој велики земљак створио је синтагму „моравско човечанство“ којем поносно припадам. Као Моравац и по мајци Преровац – клањам се монументалности Ћосићевог дела. Што смо даље од његовог физичког одласка – уверен сам да наклон свих нас према њему мора бити већи. Зашто?

Зато што је Ћосић био трагични хроничар свих српских заблуда и беспућа у веку из којег смо пре седамнаест година изашли као боси по трњу. И много више због тога што је визионар и пророк тумарања, странпутица, контроверзи и обмана – које карактеришу садашњост као претходницу наше неизвесне будућности. Којој неминовно идемо у сусрет. Тим пре, што се његове слутње и страхови којима је као зла врана злослутница многе нервирао – нажалост обистињују и постају реалност. Јер, шта је то у даљој и ближој историји важно за будућност генерација које долазе – судбински трајно решио и стратешки дефинисао српски народ? Шта? Национално питање? Границе? Територије? Историјско наслеђе? Које то питање више не захтева одговор, несаницу, дилеме, страхове и бриге...?

Последњих неколико деценија, до катаклизмичних размера – набијени смо у тор. Протерани с вековних огњишта, уз застрашујућу статистику од скоро милион прогнаних – жена, деце, стараца и немоћних.

Порушени храмови и цркве, преорана гробља, запаљене куће, отета имања, посечене шуме, узурпирани природни ресурси и рудна богатства – одсликавају црни биланс епске националне трагедије која је задесила српски народ. Уз бачену колективну анатему коју никако да стресемо с леђа – да смо криви за сва недела, за све злочине, за мржњу, за рат и несреће свих других. И Хрвата, и Албанаца, босанских муслимана – па и Словенаца, Македонаца и Црногораца који су, кад је грмело, као да смо губави, покупили своје пинкле и, главом без обзира, брже боље побегли из заједничке државе. Од чега и од кога су бежали? Од Срба?

У лудилу којем се не назире крај то што Хрвати преотимају Теслу, Андрића и Мешу Селимовића – није за чуђење. Као и то што не желе да једу српске чоколадице. Али, чињеница да су у Европи лиценцно заштитили бурек и краљевачки кајмак као хрватски бренд у најмању руку је фрапантна. Ма колико да је запањујуће – то ипак делује као дечја игра у односу на оно што чини премијер Албаније Еди Рама. У данима иза нас он ревносно обилази Приштину и Скопље, звецка оружјем и у албанску крв упумпава адреналин. У оквирима граница будуће ,,велике Албаније" он плива као риба у води и мобилише оне којима је беса и крвна освета темељ националног идентитета – а антисрпство карактерна особина. То је, нажалост, слика данашње геополитичке стварности на Западном Балкану у којем је свима допуштено да се културно, социјално, економски и национално интегришу – осим Србима.

Тако Албанци, руку под руку са својим моћним заштитницима, темељно, неумитно и незауставиво, корак по корак, гурају ка свом циљу. Уз наше џапање, бусање и кукумавчење, понајвише за домаћу дневно-политичку употребу: и позивни број, и чланство у Олимпијском комитету, Фифи... Остаје још само – Унеско. Да ли стварно неко трезвен још увек мисли да и овај последњи бедем одбране српске државности, културне и историјске постојаности на Косову и Метохији – неће пасти?

А кад се само летимично погледа и прелиста шта је о тзв. косовском питању написао Ћосић – није тешко претпоставити колико је непроспаваних ноћи имао. Као седи старац и на измаку сваке физичке снаге, до краја свог живота – он је проводио ноћи покушавајући да свом народу остави у аманет наук о томе које га опасности чекају и чему се може надати у кавгама са Арнаутима, косовским Албанцима или Шиптарима – да их ословимо како ко воли, да не прекршимо кодекс, и да нас у Европској унији не оптуже за пежоративност. Ваљда је због тога неколико година пре своје смрти, последњим атомима своје снаге – позвао на етничку поделу Косова и Метохије. Да се макар северни део српске покрајине сачува. Као да га нико није чуо.

И, данас, шта имамо? Док Србија узмиче свуда и на сваком месту, док сарказам о београдском пашалуку постаје реалност, док се свака помисао о референдумском изјашњавању прекодринских Срба о статусу Републике Српске унапред кажњава, док су припадници српске заједнице у Црној Гори лишени многих права с третманом беле вране и грађана другог реда, док се у Хрватској подгрева новоусташтво, саде врбе и подижу фашистичка знамења у атару Јасеновца –пред цевима чувара новог светског поретка и уз благослов западних протектора васпоставља се и уздиже једна нова држава на Балкану. Велика Албанија! У ту сврху – ових дана, на левој обали Ибра, у Косовској Митровици, срушено је 200 кубика армираног бетона.

Нажалост, то нити је почетак, а камоли крај. Оно што је било могуће – постало је стварно.

Глумац, редитељ, сценариста