петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:15
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Брат Пјер

Аутор: Коста Ђ. Кнежевић субота, 25.03.2017. у 20:00
Иван Ђаја (Фото лична архива)

Наш познати академик, професор биологије и оснивач Физиолошког института при Београдском универзитету (1910) био је Иван Ђаја (1884–1957), син поморског, а касније и речног капетана Боже Ђаје (1850–1914), Србина родом из Дубровника.

Мајка му је била Делфина Депоа-Анже (1861–1902), братаница једног француског бродовласника. Њихово прво дете био је Иван. Млада породица Ђаја долази у Београд, 1890, да Божа преузме команду над нашом најславнијом речном лађом „Делиград”.

Положивши велики испит зрелости у Првој београдској гимназији „Краљ Александар I Обреновић”, Иван одлази у Француску ради наставка школовања. Пре но што се уписао на Сорбону провео је припремни матурски разред, 1902/03, у лицеју у Руану. Током те његове друге матуре дописивао се са мајчиним братом Пјером, кога није упознао. Обећао му је да ће га посетити за време божићног распуста. Пјер је имао велико имање недалеко од Руана, у селу Сен-Пјер де Манвилу (Горња Нормандија), и био имућан и вредан сељак. Иван је на Бадње вече пешице по снегу дошао до Пјерове куће, носећи божићне поклоне домаћиновој благородној породици.

Ђаја је остао код њих током целог распуста. Причали су о свачему, и о ондашњој пољопривреди, тако да су домаћини заиста желели да упознају ту малу краљевину одакле је брат Иван дошао, а где скоро све тако добро успева. У почетку тог дугог разговора, Пјер и његова супруга Алфонсина нису могли да се оријентишу где се та преткумановска Србијица уопште налази. Иако им је Иван лепо објаснио, њима је Балкан и даље био далеко, веома далеко, а када их је позвао да дођу у Србију и заиста се увере у све оно о чему је причао, Пјер и Алфонсина су се одједаред насмејали грохотом, јер им је Србија и даље била тако далеко као да их је драги гост позвао на Месец, или да оду до Сибира јер су те две именице у француском језику њима биле сличне (Сербие – Sibérie). Нико у том часу није могао ни да претпостави шта ће се за деценију и по догодити и да ће Пјер до краја остати у Србији. Дан пред завршетак божићног распуста, домаћин је отпратио брата Ивана да му покаже пречицу до Руана кроз прастару Румерску шуму – тада су се последњи пут срели.

Прођоше два балканска рата и започе и Велики рат. Пјер је као обичан француски војник другог позива стајаће војске био у 76. пешадијској бригади, која је била стационирана у Солуну одмах поред српских јединица. Било му је необично драго што је његова јединица баш крај српских, што се ето братовљев стари позив на неки начин обистинио и што ће се ускоро срести с њим, загрлити и изљубити. Веома често је писао својима и говорио како је почео да учи и српски језик да би могао сада да разговара са братом Иваном на његовом језику, а не само на француском. Скоро стално се распитивао по српским јединицама да ли је код њих случајно Иван Ђаја. Жудео је да са братом ослободи Београд и види како је, како живи, да ли се оженио и колика су му деца. Он није могао знати да му је брат Иван све време рата био у Бечу, одакле се није могао вратити у Србију...

Солунски фронт је силовито пробијен и српска војска се незадрживо кретала, док их је француска 76. пешадијска бригада једва стизала. Када је Пјерова бригада, 31. октобра 1918. стигла до ондашњег села Младеновца, у црквеној порти залутали немачки метак погоди Пјера у главу. Оставши с њим, све време о њему је бринуо његов стари друг, комшија и сеоски ковач Ланглоа. Пјер се лагано гасио. Преминуо је 12 часова доцније. Верни друг га је ту у порти, на левој страни цркве, по војнички сахранио. Када се жив и здрав вратио у домовину, Ланглоа је цео овај немили догађај потанко исприповедао несрећној удовици Алфонсини. Она је Ивану Ђаји послала писмо, на које је Иван наишао када се најзад вратио у ослобођени Београд. Удовица није тражила да се пренесу мужевљеви посмртни остаци, јер је јадни Пјер све време жудео да се поново сретне са драгим братом, који ће га посећивати. Било јој је на неки начин драго што јој супруг почива баш крај цркве у ослобођеној земљи свога брата. Она је остала сама, син је преживео и оженио се, а ћерка се удала.

Ђаја је све време бринуо о Пјеровом гробу. Било му је лакше када је 1931. завршено Француско војно гробље у Београду. Док је био жив, посећивао га је увек на Бадње вече када су се први пут срели у Сен-Пјер де Манвилу...


Коментари1
af0d2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Славољуб Пејовић
Дирљива прича. Узгред примедба, мајчин брат некоме може да буде само ујак, а никако брат !

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља