ЕУ на споредном колосеку у изборној кампањи
Европске интеграције први пут после 2000. године нису тема која уједињује готово све председничке кандидате. Кад би само број председничких кандидата одлучивао у ком ће правцу ићи Србија, онда би после 2. априла воз са бриселског колосека скренуо ка Москви. То се ипак неће десити.
За разлику од избора 2012. године, када су готово сви кандидати у први план стављали европски пут наше земље, на овогодишњем бирачком листићу има много више евроскептика.
Највећи противници пута Србије ка ЕУ су Војислав Шешељ, Бошко Обрадовић, Мирослав Паровић, Александар Поповић и Милан Стаматовић. С друге стране, председничке кампање Саше Радуловића и Белог Прелетачевића потпуно су растерећене од приче о ЕУ. На тај начин долазимо до рачунице да седам од 11 кандидата не исказују ентузијазам кад је реч о овом питању.
„Сви у Европи су против бриселског централног комитета, због чега се ЕУ распада пред нашим очима. Како неко може неко да јури ка Бриселу, кад Лондон покреће поступак раздруживања”, објаснио је недавно у интервјуу за „Политику” председнички кандидат Двери Бошко Обрадовић. За разлику од њега, они који су за придруживања, попут Саше Јанковића или Вука Јеремића, као да ову тему тек узгред и стидљиво помињу. Једини „диносаурус еврофанатизма” је Ненад Чанак, док би се Александар Вучић могао сврстати у европрагматике, који се залажу за европски пут Србије, али без увођења санкција Русији.
А доскора све је било другачије. Евроинтеграције Србије биле су централна тема свих избора у претходној деценији, кад су практично сви политички путеви водили ка Бриселу. То је обележило читав период после 2000. године, где су једино радикали заступали супротне ставове. Све је кулминирало чувеном изјавом Драгана Марковића Палме да се „патриотизам не сипа у трактор”. Ипак, тешко да би данас неко добио изборе искључиво на причи о Србији у ЕУ, као што је то пошло за руком Тадићевим демократама 2008. године и четири године касније Николићевим напредњацима, који су добро уочили владајуће трендове.
Пре свега пет година, на прошлим председничким изборима, у европска прса бусали су се Борис Тадић (ДС), Томислав Николић (СНС), Ивица Дачић (СПС), Зоран Станковић (УРС) и Иштван Пастор (СВМ), који су заједно освојили готово две трећине гласова. У великој мери због критичког става према ЕУ, тада су лоше прошли Војислав Коштуница (ДСС) и Јадранка Шешељ (СРС). Вероватно је последица ове политике и то да су обе партије на изборима 2014. остале изван парламента, где су се ипак вратиле после прошлогодишњих избора – на таласу растуће сумње у европски пут Србије.
Зашто је ЕУ постала споредна тема српске председничке кампање? Вероватно је један од разлога што су кандидати проценили да им ова прича тешко може донети велики број гласова и да на том питању не могу да направе кључну разлику у односу на противнике. Други разлог је велика криза у самом Бриселу. Евроинтеграције губе привлачност, јер се показало да ни оне нису идеално гориво за српске тракторе, а да се „смедеревац” не ложи преговарачким поглављима.
Брисел се више пута отворено стављао на страну Приштине у њеним споровима с Београдом, посебно кад је реч о обавези формирања Заједнице српских општина. Упркос свему, оријентација Србије ка ЕУ ни после ових избора неће бити измењена, што сведочи о стабилности и предвидивости политике званичног Београда.
