А моји ватрогасци...

Отвориш наше новине, а оно прште наслови: „НАТО спрема инвазију на Србе“, „Срби, чека вас пакао као 1999“, „НАТО и Албанци хоће рат“, па „Шиптари хоће да отму Ниш“, па извесни председник општине Бујановац Јонуз Муслиу прети: „Срби, будите срећни што вам нисмо узели Ниш, без њега нема велике Албаније“. Из Тиране долазе званичне изјаве „да ако ЕУ не прими у свoје чланство Албанију, е онда ће се Албанија и Косово ујединити“.

А Косово је по уставу још увек део државе Србије. Наравно за нас, али за више од 100 држава света није. Гледам све то и не могу да верујем, ко је овде луд, ми или „они“?

Јер, из седишта ЕУ нема реакција на све ове ратне покличе, сирота Маја Коцијанчић изјављује нешто у стилу „опште сарадње, толеранције, смиривања, безбедности и стабилности региона“, нешто што се може односити и на корејско полуострво, али и на Гвинеју Бисао, можда и на Буркину Фасо.

А само спрат или два, испод кабинета министра одбране Србије, дакле у истој згради, јесте канцеларија НАТО-а.

Па што неко не позове господу из те канцеларије да их приупита да ли они спремају инвазију на Србе, да ли само на Србе или и на Српкиње, да ли и на друге наше миле народе и народности који живе у Србији, да ли је истина да Србе чека пакао као 1999, шта мисле о изјави Јонуза Муслиуа о великој Албанији до Ниша, како се војна обука припадника Косовских безбедносних снага, што је сходно нашем уставу илегална паравојна формација, коју обуку врше инструктори из држава НАТО-а, дакле како се та обука уклапа у одличне односе војске Србије и НАТО-а?

Наравно, одговор би био да они не коментаришу политичке изјаве, нити писање наших новина.

Да ли је званичном Београду сада коначно јасно да ће свака влада у Тирани, лева, десна, полулева или полудесна, влада коалиције или без коалиције подржавати пројекат ,,Велике Албаније“? Баш као и свака албанска власт у Приштини. Да ли нам је сада коначно јасно да између званичног Београда и Приштине, између званичног Београда и Тиране неће бити никада искрених пријатељских односа све док Београд и званично не призна суверенитет Косова?

Треба ли опет да на југ Србије, без позива званичног Београда, дође председник Албаније, па да извесни Муслиу почне да трабуња о Нишу. То што смо пустили албанског председника да без званичног позива дође на југ Србије, ми мислимо да смо тиме показали нашу снагу и толеранцију, али у конкретном случају уопште није важно шта ми мислимо о том потезу, нити шта мисле о томе у Бриселу или у Берлину, већ како га схватају тамошњи Албанци. А они га очито схватају као нашу слабост и дефанзиву, па су изјаве тог Муслиуа и све ово што долази из Тиране само последица свега што се догађа на релацији Београд–Приштина–Брисел. А како ће све то схватити Срби на северу Косова или Срби на југу Србије, дај Боже да то све схвате као нашу снагу и толерантност...

У дипломатским односима између држава свето је правило реципроцитет. Ти мени визе, ја теби визе. Ти мени не дозвољаваш улазак на Косово, али ја ћу теби дозволити улазак на југ Србије без позива. Односно, како би било да председник Србије, господин Николић, одлучи да на позив локалних Срба у Скадру скочи мало до Скадра, али без званичног позива Тиране? Па не можемо ни до Зубиног Потока без одобрења Приштине.

Зашто, дакле, пљуште запаљиве изјаве албанских званичника? Зато што им се може? А зашто им се може? Не само зато што имају отворену подршку Запада, већ и зато што ми никако да размотримо алтернативна гледишта, пошто смо ми на Балкану највећи заговорници осећајности, хармоније, самилости, аутономије, споразумевања, савести, сарадње, међусобне одговорности, дијалога, емпатије, праведности, спремности да се саслуша онај други, хуманости, идентитета, размене, правде, учествовања, признавања, поштовања, јединствености, солидарности, помоћи, универзалности и нежности...

То је наша логика мира, и она је у начелу у реду, али стварност на Балкану и у свету показује да друга логика, логика сурове силе доминира актуелном међународном политиком. Да ли за ту логику имамо генерацијску стратегију? Очито да немамо. Јер, која је то логика да НАТО инструктори, који обучавају припаднике Косовских безбедносних снага, који су заправо већ сада армија Косова, али се још само формално тако и не зову, дакле да НАТО практично има дипломатски статус када је у Србији или када пролази кроз Србију, а да оних 14 руских ватрогасаца у Нишу то немају.

Па није онда ни чудно што тај Муслиу прича о Нишу, као ето оставља га Србима, не треба им Ниш у оквиру ,,Велике Албаније“. Јер, Муслиу добро зна да руских 14 ватрогасаца у Нишу нема статус као НАТО и добро зна да ће се Путин, ако Муслиу, Тачи и Рама крену на Ниш, запитати: „А моји ватрогасци, како они тамо живе и раде?“

Желети неки циљ значи желети и имати средства. Желети циљ, а претварати се да нема проблема са средствима, представља самообмањивање. Вреди то за Албанце, али малкице и за нас...