Заборављено сајмиште

Пре ових Ниш је био до­ма­ћин и Сај­ма ауто­мо­би­ла – та­ко­ђе у спорт­ској ха­ли, Сај­ма књи­га (у Га­ле­ри­ји умет­но­сти „Ср­би­ја”) и слич­них ма­ни­фе­ста­ци­ја. „Сај­мо­ви” и из­ло­жбе до­ма­ће ра­ди­но­сти, про­из­вод­ње здра­ве хра­не и слич­ни до­га­ђа­ји ор­га­ни­зу­ју се у по­след­ње вре­ме у за­тво­ре­ној пи­ја­ци у на­се­љу Ду­ва­ни­ште, ко­ја ни­ка­да ни­је про­ра­ди­ла као пи­јач­ни про­стор и у ко­јој се, ма ко­ли­ко да не­ко же­ли да тај про­стор пред­ста­ви као са­јам­ски, ипак са­мо им­про­ви­зу­ју до­га­ђа­ји ко­ји за­вре­ђу­ју и бо­ље ме­сто и ква­ли­тет­ни­је усло­ве за одр­жа­ва­ње.

Са­ме чи­ње­ни­це да зна­чај­не са­јам­ске ма­ни­фе­ста­ци­је у Ни­шу по­сто­је, да има­ју ви­ше­го­ди­шњу тра­ди­ци­ју и да се уред­но ор­га­ни­зу­ју, одр­жа­ва­ју и при­том при­вла­че ве­о­ма ве­ли­ку па­жњу и по­се­ти­о­це из це­ле Ср­би­је и зе­ма­ља у окру­же­њу, као и да се ор­га­ни­зу­ју у ам­би­јен­ту ко­ји пре све­га ни­је аде­ква­тан, да је ску­чен и не­у­сло­ван, на­мет­ну­ле су пи­та­ње за­што се у Ни­шу ко­нач­но не са­гра­ди сај­ми­ште.

У про­шло­сти мно­го пу­та ово пи­та­ње би­ло је на днев­ном ре­ду град­ских вла­сти и ор­га­на. По­чет­ком де­ве­де­се­тих го­ди­на, и по­сле га­ше­ња ве­ли­ког бро­ја фа­бри­ка, у кру­гу не­ка­да­шњег при­вред­ног ги­ган­та „Елек­трон­ске ин­ду­стри­је” про­па­ла је ини­ци­ја­ти­ва да се та­мо адап­ти­ра­ју и у сај­ми­ште пре­тво­ре на де­се­ти­не хи­ља­да ква­драт­них ме­та­ра сло­бод­них по­слов­них ка­па­ци­те­та ко­ји звр­је пра­зни. У то вре­ме ни­су би­ли ре­гу­ли­са­ни имо­вин­ски од­но­си из­ме­ђу ЕИ и гра­да, од­но­сно др­жа­ве. По­сле то­га би­ло је го­во­ра и да се за­себ­ни и ве­ли­ки са­јам­ски про­стор са­гра­ди из­ме­ђу ни­шког град­ског и стам­бе­ног на­се­ља Тро­ша­ри­на и „Елек­трон­ске ин­ду­стри­је”. Уме­сто сај­ми­шта на­пра­вље­на је ве­ли­ка кван­та­шка пи­ја­ца, а у око­ли­ни на сло­бод­ним по­вр­ши­на­ма ни­кла су скла­ди­шта гра­ђе­вин­ског ма­те­ри­ја­ла или про­да­ја по­лов­них ауто­мо­би­ла.

На­кон то­га, пре де­сет го­ди­на, ве­о­ма озбиљ­но је за­го­ва­ра­на иде­ја из­град­ње сај­ми­шта у ју­го­за­пад­ном де­лу гра­да и пре­ко­пу­та Ка­зне­но-по­прав­ног за­во­да. Чак је, по­што је иде­ја пре­тво­ре­на и у зва­ни­чан пред­лог, ко­ји је и усво­јен, пла­ће­на из­ра­да про­јек­та под рад­ним на­зи­вом „Ни­шко сај­ми­ште”.

Не­ко­ли­ко про­ме­на вла­сти и по­ли­тич­ких гар­ни­ту­ра ко­је су во­ди­ле Ниш, ме­ђу­тим, усло­ви­ле су про­па­да­ње и бу­квал­но од­ла­зак у за­бо­рав и овог про­јек­та. На ло­ка­ци­ји пла­ни­ра­ној за ни­шко сај­ми­ште не­дав­но је по­ста­вљен ка­мен те­ме­љац за но­ву фа­бри­ку, ко­ја се уве­ли­ко гра­ди.

Ниш је и да­ље без свог сај­ми­шта, а тра­ди­ци­о­нал­не са­јам­ске при­ред­бе и да­ље се ор­га­ни­зу­ју и још ду­го ор­га­ни­зо­ва­ће се у им­про­ви­зо­ва­ним про­сто­ри­ма. 

У гра­ду ко­ји  же­ли да опет бу­де оно што је не­ка­да био – при­вред­ни, уни­вер­зи­тет­ски, кул­тур­ни, спорт­ски и сва­ки дру­ги цен­тар ју­га и ју­го­и­сто­ка, као да се не раз­ми­шља о оно­ме што би га, без ика­кве сум­ње, нај­бр­же и на нај­бо­љи на­чин по­ве­ло у раз­вој и свр­ста­ло у нај­ра­зви­је­ни­је у овом де­лу Бал­ка­на и Евро­пе.