Мајстори дијапозитива

Председник САД Доналд Трамп све више открива да је неугодан савезник ЕУ. Његов унилатералистички приступ глобалним проблемима разочарао је европске савезнике Америке, амерички и европски интереси све више се разилазе, не само у домену трговине и климатских питања, већ и у области одбране и безбедности.

Подељена америчка администрација шаље збуњујуће сигнале ЕУ, то није толико изолационистички, колико унилатералистички приступ, можда чак и став „узми или остави“ по питањима трговине, Русије, Ирана, Северне Кореје, па све до протокола о климатским променама. Заправо, све је теже бити амерички савезник у Европи, јер постоје различити интереси глобалне силе и регионалних играча, постоји разлика између вредности и интереса, при чему су интереси увек значајнији од заједничке традиције.

Немачка, Француска, о другим државама и да не говорим, више се не могу чврсто везивати за САД, јер је јасна жеља Америке да се одвоји од Европе и да следи јасне и сопствене националне интересе. Европска сањарења о некој заједничкој европској армији пропала су већ на примеру „Еврокорпуса“, у који су још пре двадесетак година ушли само Немци, Французи, Белгијанци, Шпанци и Луксембург, па се данас о „Еврокорпусу“ више ништа и не чује.

Односно, НАТО, а то су Американци, никада неће дати сагласност за оснивање европске армије, неће то дозволити ни Турци, који имају право вета у НАТО-у и које ЕУ већ 40 година држи на „отварању и затварању поглавља“.

Разочарање Европљана америчким председником, којег неки европски медији потцењују и представљају незналицом, који у свом џепу држи крупни бизнис, кулминирало је избегавањем Трампа да на самиту НАТО-а у Бриселу спомене члан 5. Вашингтонског споразума о колективној безбедности и солидарности држава чланица Алијансе. Управо је зато немачка канцеларка, госпођа Ангела Меркел изјавила „да је време да се Европа окрене самој себи“, управо отуда опет и идеја о европској армији. Циници би рекли, идемо ка Европи као немачком Комонвелту...

Хистерија садашње русофобије у САД, па и у Европи, лепак је којим амерички и европски јастребови настоје да одрже на окупу НАТО и да сачувају трансатлантске везе. А за тако нешто потребна им је руска претња, попут некадашње претње Совјетским Савезом и његовим војним капацитетима да за 48 сати избије на канал Ла Манш. Стога и чланице НАТО-а с истока Европе плаше стари континент Русима, руском инвазијом, све да би сачувале своју „стратегијску вредност“ у очима Запада. То се сада може приметити врло пластично и на примеру Црне Горе и њеног учлањења у НАТО.

Далеке 1983. године био сам гост америчке Атлантске флоте у Норфолку. На брифингу у штабу флоте показивали су ми дијапозитиве совјетских атомских подморница, крстарица и разарача, совјетску претњу по америчке интересе широм света, а за тим сличицама следили су дијапозитиви који су приказивали како се америчка ратна морнарица супротставља тим претњама.

„Шта мислите о овоме шта сте видели?“, запитао ме је после брифинга адмирал Пол Х. Спир, иначе начелник штаба SACLANT-a.

– Врло занимљиво, али, адмирале, ако би совјетска ратна флота сутра потонула, или нестала, да ли то значи да бисте ви онда расформирали америчку ратну морнарицу?

Адмирал Спир се насмејао: „Не схватате, ако совјетска ратна морнарица потоне сутра, ја ћу набавити нове дијапозитиве“. Изгледа да они који праве дијапозитиве не само да раде прековремено, него нису прекидали са радом ни после завршетка хладног рата.

Дуго је нуклеарно оружје било значајан део америчке националне војне стратегије, заправо синоним за саму стратегију. Године 1953. Ајзенхауерова администрација усвојила је стратегију „масовне одмазде“ када се америчка одбрана практично заснивала на нуклеарном оружју. То је довело до тога да су се копнена војска САД и Корпус морнаричке пешадије осетили непотребним у оружаним снагама, па је реакција била двојака.

Сви родови војске су набавкама свог нуклеарног оружја покушали да сруше монопол SAC-a, „Стратешке ваздушне команде“.

И дошло је до ширења тактичког нуклеарног оружја, нуклеарних артиљеријских граната, малих бомби и пројектила. Овакво нуклеарно наоружавање изнудило је другу реакцију, уместо да се стратегији дозволи дефинисање наоружања неопходног за њено успешно спровођење, процес је постављен на главу тако да је нуклеарно оружје сада дефинисало стратегију.

Резултат је била доктрина „флексибилног одговора“ настала у време председника Џона Кенедија. А та доктрина предвиђа да би у случају размене нуклеарних удара између САД и Совјетског Савеза три четвртине становништва САД било усмрћено. Код Руса нешто мање, јер им је територија већа и густина насељености далеко мања.

Дакле, апсурд је, али и истина, да је нуклеарно оружје сачувало мир између Американаца и Совјета у Европи. Сада европске чланице НАТО-а не желе да плате већу цену своје одбране што је признавање неуспеха доктрине „флексибилног одговора“. Американци су изградили војну стратегију у Европи ослањајући се на атомско оружје. Које ће одбити да користе због Европе када дође време да га користе. Да због Риге, или Подгорице, оду Њујорк и Вашингтон. Ма хајте...

П. С. О да, захваљујем Пентагону на 19 „хамера”...