субота, 24.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:28

Сећање на козачке добровољце

У местима Витковац, Горњи Адровац и Шуматовац код Алексинца откривена три спомен-обележја погинулим козацима који су се борили на страни Срба у рату против Турака 1876. године
Аутор: Димитрије Буквићсубота, 02.09.2017. у 22:00
Ода­ва­ње по­ча­сти ко­за­ци­ма у Гор­њем Адров­цу (Фо­тографије С. Авра­мо­вић)
Мер­мер­ни крст ви­си­не че­ти­ри и по ме­тра испред Цр­кве Све­те Тро­ји­це

Међу руским добровољцима који су се 1876. борили на страни Срба у рату против Турске било је и 3.000 козака. Свега 300 њих се вратило у отаџбину. Међутим, они који су изгинули на подручју јужне Србије нису заборављени. О томе сведочи и недавно откривање спомен-обележја у три насеља алексиначке општине. Три мермерна крста у местима Витковац, Горњи Адровац и Шуматовац чуваће сећање на изгинуле козаке.

Обележја су подигнута захваљујући активностима Удружења „Српски ветерани” и Савеза козака Балкана, а њихову изградњу финансијски је помогао фонд у организацији државне администрације Руске Федерације.

Крстови су освештани уз полагање венаца и парастос, а посебан део програма била је свечана заклетва у Витковцу, којом је једанаесторо људи – међу којима и једна дама – приступило братству козака.

Управо у том месту, у Цркви Свети Нестор, одржана је прва од три церемоније откривања обележја. Витковац је иначе, према речима козачког пуковника Бранка Аврамовића, место посебне симболике за козаке јер је овде сахрањен непознат број козачких добровољаца који су учествовали у српско-турском рату.

„Само у дворишту поред цркве сахрањено је око 400 козака, а остаје да се нагађа колико их је покопано у атару места. Процене кажу да је реч о још 700 добровољаца”, објашњава он.

Други део церемоније у Витковцу подразумевао је полагање свечане заклетве. Носећи козачке униформе, 11 особа заклело се да ће се потчињавати законитој власти атамана, а да права и власт коју добију неће употребити за зло, као и да ће живети чувајући заповести Господње, моралне норме и законе козачког братства. Међу онима који су ступили у козачко братство била је и Гордана Кнежевић, родом из Приштине, иначе архитекта по струци. Појашњавајући да је ово била козачка заклетва првог одреда јужне Србије, који покрива и подручје Косова и Метохије, Грчке и Македоније, Бранко Аврамовић наводи да у Србији постоји козачка војска која, додаје, није армија у класичном смислу.

„Она служи да се у случају ванредних ситуација стави на располагање државним органима. У Русији је, иначе, свих 11 козачких војски спојено у Централну козачку војску Руске Федерације. Ми смо под њиховом командом и ингеренцијом њихових старешина”, каже Аврамовић.

Друго место у којем је откривен мермерни крст висине четири и по метра био је Горњи Адровац, иначе познат по погибији Николаја Рајевског, руског пуковника и добровољца који је Толстоју послужио као надахнуће за лик Вронског из „Ане Карењине”. Црква Свете Тројице у Горњем Адровцу чува успомену на њега и представља спомен храм изграђен 1903. у знак сећања на најчувенијег руског добровољца у српским ратовима против Турака. Богомољу је подигла грофица Марија Рајевска, супруга Николајевог брата, а земљиште за храм је купила краљица Наталија Обреновић. У овом месту постоји и споменик Рајевском, а сада је преко пута њега откривено и обележје козацима које је, као и све руске добровољце у српско-турском рату, предводио генерал Михаил Черњајев.

„По нашим подацима, генерал Черњајев је дошао с 3.000 козака. Он се ставио под команду Милана Обреновића, али га је овај поставио за главнокомандујућег настојећи да се уз помоћ стратегије руског генерала ослободи јужна Србија од Турака. То су успели, али уз огромне жртве. Само 300 козака се вратило у Русију, остали су по свој прилици настрадали у биткама чија су попришта били Шуматовац и Горњи Адровац. Што се тиче Витковца, процене указују да су козаци ту само сахрањивани, како Турци не би разносили и унаказили њихова тела”, истиче Аврамовић.

Управо у Шуматовцу извојевана је вероватно најславнија победа у рату из 1876. године, када су српске и руске снаге одбиле нападе Турака на њихове положаје наневши им велике губитке. Због тога је ово место било треће одредиште на којем су козаци открили облежје, у цркви која, као и она у Горњем Адровцу, носи име Свете Тројице. Церемонијама одржаним у среду, осим представника руске амбасаде, присуствовали су и атамани и козаци из Републике Српске, Црне Горе, с Космета, али и Бугарске и Русије.


Коментари10
bb991
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Рус Михаил
&Beogradjanin iz Svabenlandije. Ono, sto je u jednom od svojih "komentara" pripisao pokojnom ruskom ambasadoru "citalac" Игор Г., govori o njegovom moralnom nivou (ili kako Vi kazete - razini). Ono, sto sam ja napisao, nije "nizak udarac", nego cinjenicna konstatacija.
Милча Петринсћи
Руски генерал Михаил Черњајев са својих 3.000 козака наше браће по крви и вери, прошао је целу Србију током српско-турских ратова 1876.-1878. године. Захваљујући њему као командант јуначке српске војске и храбром Краљу Милану Обреновићу, ослобођени су сви српски крајеви укључујући и Косово и Метохију. Под притиском наших традиционалних непријатеља, српска војска се повукла са Косова и Метохије оставивиши србе на милост и немилост турака и шиптарског башибозлука. Косово и Метохија су коначно ослобођени у Балканским ратовима. Цела врховна команда српске војске, све истакнуте војводе из наредног 1. светског рата прошли су истим путем. Официр ЈНА Градимир Маринковић у својој књизи Бабин Кал (Хронике села у издању САНУ) даје податке о ослобођењу Беле Паланке (децембар 1877. године). Борбе су вођене у зимско доба, мраз је био жесток што је отежавало напредовање наше војске. Оштре борбе са турцима вођене су на Бабиној Глави. Споменик борцима подигнут је неколико година касније испод села Дол
Ђорђе
Слава им!
Drago Namjeic
Neka im je slavca i cast
Dejan
Hvala svim Rusima koji su vekovima pomagali Srbiji u borbama protiv raznih zala koja su nas snalazila. Sto pre treba ovu zaboravljenu istoriju reafirmisati, narocito ubacivanjem u skolski program. Od 1878. nam se sistematski brise istina o proslosti Srba, time i nacionalna svest. Krenuo je obrnut proces, samo mora da u tome prednjaci ministarstvo prosvete i obrazovanja. Mediji vec to cine na lep nacin.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља